KLASIK DANA: Mon Oncle [1958]
Neke vrednosti u trajne, neka remek-dela prkose zubu vremena, a filmovi vizionara i vrhunskog estete, francuskog velikana posleratne epohe Žaka Tatija (Jacques Tati), čini se da deluju još kvalitetnije i uverljive, negoli tih pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka.
Mon Oncle jeste 1958. godine prepoznat kao jedan od filmova godine, uostalom, u žestokoj konkurenciji odneo je i Oskara. Međutim, retko je ko mogao da predvidi domete ove vanvremenske komedije, u kojoj se Tatijevo otelotvorenje smešnog i simpatičnog dugajlije s lulom na usnama, otrglo iz klasične burleske i otišlo u sferu satire i društvene kritike.
Uz razigranu muzičku interakciju klavira i harmnonike, Mon Oncle i Tati nas vraćaju u vreme dualizma galopirajuće industrijalizacije posleratnog Pariza i vesele harmoničnosti starih i oronulih četvrti, koje neuspešno odolevaju zubu vremena.
Tatijev Monsieur Hulot je junak zaglavljen u prošlosti, nepopravljivi romantik zalutao u život svoje sestre i zeta, koji svoj snobovski duh žele da po svaku cenu kao pošast prenesu na Hulota, jer je ovaj prepoznat kao pretnja vaspitanju njihovog deteta.
Naravno, i sam dete u telu odraslog čoveka, Hulotov duh se prenosi na malog sestrića, koji u njemu prepoznaje sebi sličnog, upuštajući se vratolomije i avanture zajedno sa njim.
U narativnom pogledu Mon Oncle je uspela komedija, ali ono što film čini impresivnim jeste Tatijeva stilizacija i koršćenje prostora.
Iskusni manipulator slike, Tatijeva upotreba dinamičkog, ali i statičnog mizanscena je eklatantan obrazac za kvalitetnu režiju, koja sadrži sve osnovne postulate dramatizacije, bez naročito značajnih dijaloga. Majstor burleske kreira atmosferu mimikom, pokretom, razmenom osmeha, dok su njegovi junaci svakodnevni saučesnici u interakciji beskonačnosti kružnog kretanja zvanog život.
Simbolika poslednjih kadrova Tatijevog masterpisa otkriva nam odlazak Hulota iz velegrada, u mirnu i idiličnu unutrašnjost Francuske, koja može biti tumačena i kao poraz sentimentalnog načina života okrenutog romantičarskim vizijama u odnosu na moderne trendove, ali i kao početak nove avanture malog dečaka, koji će nove avanture potražiti u novotkrivenim osobinama svoga oca.
Iza bele zavese koja se vijori na vetru, na trgu su ostali samo psi, koji kao da ne mare za otuđenje čoveka od prirode i bekstvo u beskonačno sivilo uzavrelog betona. Ne, njima je svejedno dok su slobodni, a sloboda je stanje uma.
