Glass [2019]
Treći deo trilogije započet davno filmom Unbreakable, nastavljen relativno skoro filomom Split, M. Najt Shyamalan (M. Night Shyamalan) zaokružuje filmom Glass. Glass, kao i svi Šajmalanavi prethodni filmovi poseduje sve kvalitete, ali i sve probleme njegovog uobičajeno prepoznatljivog stila naracije.
Da li je Glass najbolji do trilogije?
Teško. Gledano s ove vremenske distance, Unbreakable je zabavna psihološka studija, koja sa malo akcije pruža maksimalnu žanrovsku učinkovitost, nešto što filmu Glass akutno nedostaje.
Šajamalan ne uspeva da svedenu kombinaciju statičnog i dinamičnog mizanscena uspešno izrežira. Njegova striktno stripovska vizura sagledavanja situacije, i želja da po svaku cenu karaktere emotivno ogoli sa ciljem da ih gledaoci prihvate i razumeju njihove postupke, u potpunom je neskladu sa osnovnim postulatima drame.
Ukrštanje drame i akcije, gde se pritom sve stavlja u službu završnog tvista, postaje besmisleno ako se pre toga vođenje priče ne pripremi za sukobe i obračune koji bi bili kulminacija kvalitetne naracije, jer stilizacija potčinjena akciji se ubrzo pretvara u vašar patetike.
I to se Šajamalanu iz filma u film dešava. Čak šta više, Glass nema ni onaj petparački šmek bizarnosti, gde se ogoljivanje misterije prezentovalo hladnokrvno i direktno, na način da se gubila nit koja je delila melodramu od tragikomedije, u nekim njegovim ranijim radovima.
Glass je Šajamalanov pokušaj bacanja novog svetla na mitove o superherojima, njihovoj ranjivosti, značaju za društvo, i opasnostima koje predstavljaju. Sve to gledano iz dečačke perspektive i ima smisla, ali inteligencija starijih i iskusnijih je ranjiva i osetljiva na ovakve infantilne uradke.
