Metro Exodus [2019]
S.T.A.L.K.E.R. je potpuno promenio moje mišljenje o F.P.S.(First Person Shooter) igrama. Ono što je mene najviše odbijalo od ovog žanra, koji sam uglavnom izbegavao u velikom luku osim par izuzetaka poput Medal Of Honor, Call of Duty (one najranije verzije) je što je pred igračem bio “tunel” kojim je moglo da se kreće i napreduje kroz igru.
Kako su RPG igre uvek moj prvi izbor, osećaj slobode koje su one pružale nije mogla da nadosmeti ni dobra akcija, dobra grafika ili bilo šta drugo. Jednostavno posle Elder Scrolls Morrowind nije bilo moguće gledati bilo koju igru iz prvog lica na isti način kao pre. Naravno bilo je i devedestih igrara koje su pružale ovakav nivo slobode poput Elder Scroll Dagerfall, ili Betrayal at Krondor, ali to su bile igre koje su nastale na samom početku gaming industrije i uglavnom su privlačile zaljubljenike u stone RPG igre ili epsku fantastiku, dok je Elder Scrolls Morrowind doveo RPG žanr u sam rang vizuelno najlepših igara tog doba.
Ono što je S.T.A.L.K.E.R. doneo je spoj RPG i FPS igara. Pred vama je velika teritorija kojom možete slobodno da se krećete i istražujete je, grafika je bila izvanredna, za to vreme, postapokaliptična atmosfera koju je ova igra je takođe bilo nešto novo. S.T.A.L.K.E.R. je delimično bio baziran na romanu “Piknik pokraj puta” braće Strugatsky. Ova knjiga je inače poslužila i kao inspiracija za kultni film “STALKER” Andreya Tarkovskog.
Sećam se da se nisam odvajao od svakog nastavka ove igre veoma dugo. Prva igra Far Cry serijala je i pre S.T.A.L.K.E.R.-a krenuo putem kombinacije RPG i FPS ali nešto me je u toj igri odbijalo pa sam je u potpunosti preskočio, i upoznao se sa ovim serijalom tek sa Far Cry 2. O Far Cry igrama ne treba puno govoriti. Iako su 2, 3 i 4 posedovali izvestan šarm sve se ipak svodilo na previše repetitivnih akcija i zadataka, dok poslednji Far Cry 5 i njegov dodatak New Hope je takvo djubre da o njime ne treba trošiti reči, jer je već previše vremena izgubljeno u samom igranju.
Nakon veliko uspeha S.T.A.L.K.E.R. igara deo ukrajinskog tima GSC Gameworld se odvojio i oformio 4A Games. Njihovu prvu igru Metro 2033, uprkost što je bila upravo onakav tip FPS igara koji ne volim, pre svega sam igrao jer je bila zasnovana na istoimenom romanu Dmitria Glukhovskog, koga su mnogi u to vreme proglašavali naslednikom braće Stugatsky. Iako sam roman i nije tako loš, njegov stil pisanja je sasvim zadovoljavajući njegova dela, bar ova prevedena kod nas, nikada nisu imala dubinu poput recimo pomenute “Piknik pokraj puta” ili “Teško je biti bog”.
“Metro 2033”, kao ni njegov nastavak “Metro Last Light” jesam igrao ali nikada završio, jer bi u određenom trenutku postala toliko jednolična i sve bi se svelo na besomučnu i dosadnu akciju i uništavanje miša besprekidnim kliktanjem.
Prvi trejler koji je 4A Games ponudio za igru “Metro Exodus” bio je poptuno nešto novo i obećavao je igru koja bi mogla biti u rangu već pomenutog S.T.A.L.K.E.R.-a. Objavljivanje igre bilo je planirao mnogo ranije ali kako je Ukrajina krajem 2013 i početkom 2014.godine zapala u veliku političku krizu koja se još višeprodubila okupiranjem Krima od strane Ruske Federacije, što je dovoleo do građanskog rata, 4A Games odlučuju da deo tima premeste na Maltu kako bi mogli da posluju u okviru Evropske Unije, što bi im pak donelo mnogo lakši pristup inverstitorima. Jedan deo tima je naravno i dalje ostao u Kijevu.
Sredinom februara Metro Exodus je konačno stigao. Kako nisam igrao prethodne delove do kraja, a ni pročitao preostala dva romana iz Metro serijala trebalo mi je malo vremena da se upoznam sa likovima i dešavanjima u prethodnim delovima. Iako ovo nije ni malo bitno za sam gameplay, meni lično je pomoglo da se bolje uklopim u samu priču.
Igra narvano počinje u metro tunelima u Moskvi gde glavni junak Artyom i njegova družina igrom slušaja saznaju da postoji ljudi koji su preživeli nuklearnu apokalipsu i van Moskve, iako su gotovo dve decenije, vladajuće frakcije Moskovskog metroa tvrdile da su oni jedino što je preostalo od čovečanstva. Elem, uz malo šunjanja i pucanja ekipa ukrade voz i otisne se u avanturu koja ih povede na istok Rusije u potrazi za drugim ljudskim naseobinama.
Od Metro Exodus, na osnovu nekih prvih najava, i trejlera očekivao sam da bude poptuno open world igra sa velikom teritorijom za kretanje i israživanje ali ipak nije bilo tako. Na početku je to bilo pomalo razočaravajuće, ali sam kvalitet koja igra poseduje, u gotovo svim aspektima, poput gameplaya, priče , grafike, animacije i još mnogo sitnih detalja koji jednu igru čine bogatom i zanimljivom ubrzo je razočarenje zamenilo poptuno suprotnim osećanjem.
“Metro Exodus” koristi endžin koji su razvili 4A Games i veoma brzo pokazuje koliko je bolji od recimo suparničke igre iz mnogo poznatije Far Cry franšize koja je objavljena u isto vreme. Kao i Metro Exodus, i Far Cry: New Dawn je smešten u postapokliptično okruženje. Samo nakon par sati provedenoj u ovim igrama poređenje bi bilo sledeće, ako je Metro Exodus recimo film u režiji Marina Scorcesea sa najboljim mogućim glumcima, scenaristima i efektima, Far Cry: New Dawn ni spade ni u B produkciju filmova. Ne može se uporediti ni sa treš filmovima od kojih su neki vremenom zadobili kultni status. Za filmski pandan Far Cry: New Down, filmovi Uwe Bolla (koji je između ostalih i režirao film zasnovan na Far Cry igrama) su remek dela.
Sa vizuelne i tehničke strane ova igra briljira. Grafika igre je fantastična. Sam svet je majstorski modelovan, prepun detalja, deluje pun života i potopljen u atmosferu koja vas tako lako uvlači u priču i potpuno obuzima. Likovi su prepuni detalja i odlično animiranini. Igrane scene su odlično režirane, dijalozi sa likovima zanimljivi i dodatno obogaćuju celokupnu atmosferu igre.
Igra nas vodi kroz neoliko celina, na početku tu su tuneli moskovskog metroa iz koga bežite. Sledeće poglavlje je na negde na obali Volge. Odatle vas put vodi na planinu Yamantau u ogroman vojni bunker. Poglavlja ove igre povezana su sa godišnjim dobima, jer tako se kreće putovanje ove družine kroz Rusiju. Leto dočekate u pustinjskoj atmosferi, na oblama delimično presušenog Kaspijskog jezera, odatle ide dalje na istok u tajgu, da bi se priča završila u potpuno uništenom Novosibirsku.
Volga, Kaspijsko jezero i tajga su delovi igre koji su najsličniji S.T.A.L.K.E.R. igrama. Mapa je sasvim pristojne veličine, iako bi po mom ukusu mogla biti i veća. U ovim poglavjlima možete se kretati kuda želite i rešavati zadatke koje imate redosledom koji želite. Može delovati da na prvi pogled na ovim mapama i nema puno zadataka ali nije tako. Zadaci koji postoje na njima su sasvim pristojene dužine i veoma dobro smišljeni, ono što je izbačeno su one besomučno repetitivne misije kojima obiluju igre ovog tipa, a čiji je jedini cilj veštački produžiti gamplay uz minimalne napore i ulaganje i bez imalo mašte.
Ono što je važno napomenuti za sve koji planiraju igru da igraju samo jedanput i žele da na kraju dobiju dobar kraj je sledeće: na ove tri mape morate pazizi kako se ponašate. Nema besomučnog pucanja i ubijanja svega što se mrda, bar ne onog na dve noge ukoliko nisu zombiji naravno. Na svakoj od ovih mapa jedan od članova vaše družine pridružića vam se u određenim misijama, i upravo od vašeg ponašanja zavisiće da li će na kraju preživeti ili ne. Ukoliko ne preživi,” obrali ste bostan” na kraju.
A kako znate da radite dobru stvar. Pa recimo u oblasti Volge ne treba pucati u nenaoružane seljake, i veoma paziti da ne nastradaju u unakrsnoj vatri i generalno ubijati samo bandite. Isto važi i za robove u Kaspijskoj oblasti.
Tajga je potpuno drugačija i veoma zanimljiva priča. Stanovinici ove oblasti su ugrlavnom deca koja su bila u letnjem kampu i po koje niko nije došao nakon apokalipse. Možete pratiti i njihove sudbine, čitati o njihovim dečijim strahovima i nadanjima u dokumentima koje nalazite na teritoriji. Iako su svi oni sada već odrasli ljudi oni su i dalje ista ona deca koja se potajno nadaju da će roditelji doći po njih i spasiti ih. Tako da na ovoj mapi ne smete ubijati pionire i pirate, iako će oni pucati na vas čim “vam ugledaju beonjače”, što ovu oblast čini dodatno težom.
Yamantau i Novosibirsk su potpuno u duhu prethodnih Metro igrara. Linearne oblasti sa gomilom neprijatelja koje sa zadovoljstvom možete upokojiti, posebno one odvratne ljude u bazi Yamantau a ako budete igrali videćete i zašto.
Na svakoj od mapa biće povremeno nekih oblasti koje su meni lično bile nastrašnije i najjezivije nego u bilo kojoj drugoj igri koju sam igrao do sada. Trebalo mi je dosta vremena da se odlučim da zaplovim čamcem kroz močvarne predele na Volge, jer iz vode iskaču odvratna stvorenja. Često bih provodio na obali po desetak minuta pokušavajući da utamanim sve što se mrda na površini vode. Nisu mnogo manje jeziva ni stvorenja koja vas napadaju na kopnu, zato pronašite neku visoku poziciju i pucajte u sve što mrda.
Ipak vrhunac je bunker u Kaspijskoj oblasti, kojim vladaju ogromni, odvratni pauci. Kao neko ko i u RL ne podnosi pauke moram da priznam da sam jedva prešao ovaj deo igre. Atmosfera je teška, jeziva i opčinajvajuća. Pauci ispadaju pred vas iznenada, što bi kod mene često propratio vrisak, bacanje miša i tastatrure ili besomučno pražnjenje šaržera u ogavnog stvora, što uglavnom ne pomaže puno. Ono što pomaže su zapaljive stele iz samostrela, ili zapaljiva municija za vazdušnu pušku, od kojih je jedna dovoljna da spali osmonogu gamad,tako da pazite da napravite dosta toga pre ulaska u neke mračne i sumnjive tunele.
Ovo nas dovodi do još jednog veoma dobrog aspekta ove igra a to je crafting. Na svakoj mapi, veoma je korisno istražiti i neke oblasti u koje vas priča ne vodi, jer možete pronaći neke šeme ili dodatke za oružje i opremu. Sirovine pronalazite istraživanje mape i skupljanjem dostupnih resursa., koje kasnije možete iskoristi za poboljšanje oružja opreme ili proizvodnju municije. Oružje možete popravljati i unapređivati na sigurnim lokacijama, koje pronalazite na mapi. Takođe imate i ranac koji možete iskoristi da bilo gde na mapi napravite još municije ili neke druge potrepštine.
Nedostatak je možda što većina novih dodatak donosi samo poboljašanja, dok bi mnogo zanimljivije bilo da donose i dobre i loše stvari što bi stvorilo mnogo više mesta za razne kombinacije.
Na kraju možete imati utisak da Metro Exodus nije dovoljno duga igra, i da se sve nekako završilo prebrzo. Možda je i tako ali važno je da je odlično izbalansirana, da nema nekog nepotrebno gomilanja repetativnog sadržaja samo radi dužeg gameplaya. Metro Exodus je ne samo najbolja igra u ovoj franšizi, već slobodno možemo reći da je u pitanju pravo remek delo u okviru svog žanra.
