Grunge dnevnici vol.4: Finalni čin

Apr 05, 2019

Još uvek dobro pamtim dan kada sam saznao za njegovu smrt. Dolazim sa fakulteta i čujem majku kako mi govori da sestra plače čitavo prepodne jer se neki pevač ubio. Odmah mi je proletelo kroz glavu ko bi to mogao biti, ali još sam se držao za slamku nade da je možda recimo Bon Jovi (znam da ovo zvuči užasno ali ako treba birati između dva zla bira se manje), ali kog bi đavola sestra plakala zbog Bon Jovia. Kao na iglama gladam MTV i čekam da se pojavi Rebecca de Ruvo ili neko drugo poznato lice. Kreću MTV vesti, koje su samo potvrdile oni čega sam se pribojavao, pevač je Kurt Cobain. Neopisivi osećaj tuge i praznine spušta se kao lavina. Teško je to objasniti, takve emocije prema osobi koju nikada nisi poznavao, pa ipak njegova muzika obeležila je jedan period mog života, učinila ga lepšim i nezaboravnim.

U prethodnim epizodama prošli smo kroz korene, rane godine i početak muzičkog uragana koji je protunjao planetom. A sad da propratim šta se sve dešavalo od trenutka objavljivanja albuma „Nevermind“ pa do kobnog aprila dve i po godine kasnije. Do kraja 1991.godine bilo je gotovo nemoguće upaliti MTV a da bar nekoliko puta dnevno ne vidite video spotove za “Smells Like Teen Spirit“ (Nirvana) ili „Alive“ (Pearl Jam) i to u dnevnim, komercijalnim terminima, ne samo onim noćnim ili u emisiji „120 minutes“.

„Nevermind“ je rušio sve pred sobom, Bio je prvi na mnogim muzičkim listama, između ostalog i na Billboardovoj, što je veliki presedan kada je jedan alernativni bend u pitanju, čak je sa trona skinuo i Michaela Jacksona. Nirvana je bila na dugoj turneju po svetu. Njihovi koncerti su bili prepuni, po njihovom bendau na koncertima je gotovo uvek bilo mnogo više ljudi nego što bi smelo.

Televizijske ekipe su ih svuda pratile, a njihove pesme nisu se skidale ni sa lokalnih radio stanica bilo koje zemlje u kojoj su svirali. Lice Kurta Cobaina iskakalo je iz svakog ugla, sa naslovnih stranica brojnih magazina, nebrojena gostovanja na televizijama, teško da ste mogli, čak i ovde proći ulicom a da ne vidite bar nekoliko momaka ili devojaka sa Nirvana majcama.

Pritisak na bend je bio ogroman što je na delikatnu osobu poput Cobaina ostavilo tragove, i dovelo premora kod muzičara. Turneja je skraćena, neka gostovanja otkazana, ali i na žalost kao i nebrojeno mnogo drugih slučajeva velika popularnost često kod ljudi rađa i pohlepu. Tokom 1992.godine Kurt Cobain je zahtevao da se promeni ugovor o pravima na zaradu od pesama između njega i druge dvojice, Chrisa Novoselica i Dave Grohla. S obzirom da je on autor gotovo svih pesma ova dvojica se nisu puno bunila, dok nije potegnuto pitanje da to važi i retroaktivno i na albume „Bleach“ i „Nevermind“. Ovo je već dovelo do ozbiljnijih tenzija između članova benda pa je nekih nedelju dana bend bio na ivici raspada. Na kraju postignut je dogovor da Cobain dobija 75% celokupne zarade, ali odnosi između Cobana sa jedne strane i Novoselica i Grohla više nikada nisu bili isti.

Deo te 1992.godine obeležili su i nastupi Nirvane na nekima od najvećih evropskih festivala, dok je nastup na Reading festivalu mnogima i njihov najbolji nastup. Nirvana je dominirala i dodelom MTV nagrada te godine, koje je pored nagrada sa jedne strane obeležio i njihov intigantan nastup koji su započeli sa par taktova pesme „Rape Me“ da bi nastavili sa „Lithium“. Cobain je bio nezadovoljan zvukom pa je počeo da uništava opremu na sceni, a Novoselic u nekom trenutku ludila valjda, bacio je svoju bas gitaru uvis, pogrešno procenio njen pad, pa je bas gitara završila na njegovoj glavi a on se teturajuči izvukao sa scene. Sa druge strane svađa između Cobaina i Axla Rosea koja umalo nije prerasla u tuču.

Tu godinu , pored nastupa obeležile su i čarke između Kurta Cobaina i ostalih benova sa muzičke scene Sijetla. Posebno je bilo otrovnih strelica koje je Cobain uputio na račun Pearl Jama i izjavio „da su se prodali“, ponajviše zbog solo deonica u svakoj od pesama. Cobain se kasnije izvinio Vedderu za sve ove izjave, i njih dvojica su ostali u dobrim odnosima sve do Cobainove smrti.

Jedan od bitnih momenata u grunge subkulturnom pokretu bio je film „Singles“ Camerona Crowea, za koji slobodno možemo reći da je bio film te generacije. Crowe je ideju za ovaj film dobio nakon sahrane Andrew Wooda (Mother Love Bone). Crowe se par godina pre ovog tužnog događaja doselio u Sijetl i bio je opčinjen novom i zanimljivom muzičkom scenom, ali je tek na bdenju nakon sahrane, organizovane u kući Woodove prijateljice, shvatio koliko je muzička zajednica tog grada snažna i povezana između sebe kao i sa stanovnicima tog grada.

Film je sniman tokom 1991.godine, i u tom trenutku Sijetl je bio potpuno drugačiji grad od onog 1992.godine u vreme premijere filma, nakon grunge eksplozije. „Singles“ je romantična komedija koja prati doživljaje mladih ljudi u Sijetlu, i na više aspekata uveliko se oslanjala na muzičku scenu koja je bila u naletu. Pored Campbella Scotta, Kyre Segwick i Bridgett Fonde, u glavnim ulozi bio je i Matt Dillon, u ulozi Cliff Ponciera, frontmena lokalnog benda, čiji ostatak postave su u ovom filmu glumili Eddie Vedder, Jeff Ament i Stone Gossard a pored njih Chris Cornell je imao jedan zanimljiv kameo. U trenutku snimanja ovog filma još uvek nisu bili mega popularne muzičke zvezde.

Dobrom uspehu filma doprineo je i neverovatan skok popularnosti grunge bendova tokom prve polovine i leta 1992.godine. Nirvana, Pearl Jam, Soundgarden, Temple of the Dog, bili su apsolutno svuda u medijima i grunge groznica je već uveliko počela da trese SAD i svet uopšte. Muzika je naravno bila sastavni deo ovog filma pa je izuzetni soundtrack, na kome su bili Pearl Jam sa jednom od najboljih pesama u svojoj karijeri „State of Love nad Trust“ i „Breath“, The Smashing Pumpkins sa „Drown“, Soundgraden sa „Birth Ritual“ i „Seasons“ koja je u stvari solo stvar Chrisa Cornella, Screaming Trees („Nearly Lost You“), Mother Love Bone sa svojim velikim hitom „Chloe Dancer/Crown of Thorns“ , Paul Westerberg („Dyslecsic Heart“) i drugi, postao pravi fenomen, dostigao dupli platinasti tiraž i bio veoma dugo na prvim metama top listi.

Barett Martin, bubnjar benda Screaming Trees priserća se da je njihova izdavačka kuća namerno odlagala objavljivanje njihovog albuma „Sweet Oblivion“ jer je sva pažnja bila usperena kao muzici iz filma „Singles“. „Sweet Oblivion“ je bio vrhunac karijere Screaming Trees, na kome je glavni hit bila pesma „Nearly Lost You“ i u prvih par nedelja prodat je u preko 300000 primeraka.

„Singles“ je takođe pozitivno koji je uticao na karijeru još jednog benda. Bili su to Alice in Chains. Oni su se pojavili kao bend na sceni kluba u kojem se upoznaju dvoje glavnih protagonista, a njihova maestralna pesma „Would?“ otvorila je ovaj soundtrack.

Alice in Chains su iza sebe već imali odličan album „Facelift“. „Man in the Box“ je bio na mnogim top listama, ipak pojavljivanje u ovom filmu, koji je vrlo brzo zadobio kultni status, predstavilo ih je mnogo široj publici. U trenutku snimanja filma Alice in Chains su pripremali svoj legendarni album „Dirt“ koji je objavljen nekih desetak dana nakon premijere filma, 29.septembra. 1992.godine.

„Dirt“ je predstavio Alice in Chains u potpuno novom svetlu, i dodatno ih distancirao od heavy metal scene kojoj je „Facelift“ po zvuku bio bliži. „Dirt“ je doneo hitove poput pomenute „Would?“, zatim „Rooster“, „Them Bones“ , „Angry Chair“, „Down in a Hole“ od koji je svaki ušao na vrh muzičkih listi.

Iste ove godine, 1992. Još jedan veoma bitan bend za grunge, Mudhoney objavili su album „Piece of Cake“, koji i pored kvaliteta i početne prodaje od 150000 primeraka nije dobio pažnju koju zasluđuje. Ovo je manje više utisak kojie je pratio čitavu karijeru Mudhoney, doduše svojim beskompormisnim stavom i muzikom koju su stvarali i još uvek stvaraju Mudhoney nikada nisu ni delovali da žele da menjaju svoju originalnst i svoj muzički stil za neku veliku popularnost.

Velika poplarnost grunge muzike dovelo je do prave pomame muzičkih kuća u potrazi novi muzički zvezda. Priča se da je bilo dovoljno da imate dugu kosu, nosite karirane košulje i pravite buku da bi vas izdavačke kuće potpisale. Naravno da je ovakva situacija donela do gomile muzičkog đubreta koje je već odavno zaboravljeno.

Jedan od bendova koji se ne može ipak strpati u taj koš bili su i Stone Temple Pilots iz San Dijega. Oni su 1992. Godine objavili album „Core“ dok je „Plush“ postao mega hit. Neverovatna sličnost vokala Scotta Weilanda se vokalom Eddie Veddera je učinila da mnogi povuku paralele između ova dva benda i čak Stone Temple Pilots etiketiraju kao proste kopije Pearl Jam, što nije bilo bi blizu istine.

Stone Temple Pilots su na tih nekoliko prvih abuma, sa Weilandom kao frontmenom , koji su i daleko najbolji u njihovoj karijeri uspevali da stvore neke fantastične pesme poput „Wicked Garden“, „Sex Type Thing“, „Big Empty“ ili „Creep“. Nažalost van tih udarnih hitova njihove pesme bile bi apsolutno prosečne ili čak i ispod toga.

DCG, izdavačka kuća Nirvane, najavljivala je njihov novi album za kraj 1992.godine ali se sa snimanjem krenulo u februaru 1993.godine.

Producent ovog albuma bio je Steve Albini, koji je važio za jednu od najvažnijih figura na alternativnoj muzičkoj sceni. Sam Albini nije preterano voleo muziku Nirvane, ali je prihvatio njihov poziv jer je u njima video jedan mladi i perspektivan bend koji se nalazi u kandžama velike korporacije. Nirvana je ponajviše želela Albinija jer je bio poznat po snimanju muzike sa više mikrofona, (Grohlov bubanj je bio ozvučen sa više od trideset mikrofona) što su svi prethodni producenti Nirvane izbegavali.

Snimanje je trajalo dve nedelje u studiju Pachyderm u Minesoti. Novoselic je to iskustvo uporedio sa gulagom, jer je studio bio na izolovanoj lokaciji, u sred zime, sve je bilo zavejano snegom i nigde nije moglo da se izađe, što je upravo ono što je Albini i želeo, potpuna izolacija i minimum mogućnosti za dekoncentirsanje muzičara.

Jedino komešanje u ovoj atmosferi načinila je Courtney Love, Cobainova supruga i pevačica benda Hole , koja je iznenada došla, jer joj je Cobain nedostajao, a zatim kritikovala sve što je ovaj uradio, i ulazila u otvorene konforntacije sa osobljem studija i članovima benda.

Snimanje je bilo gotovo sa oko šest dana dok je miksanje albuma trajalo pet dana. Za svoj posao produkcije Albini je uzeo honorar od 10000$ ali je uprkost savetima svojih advokata, odbio da u ugovoru stoji da ima prava na procenat od prodaje albuma , što bi mu donelo još oko pola miliona dolara. Iako je ovo bila opšte prihvaćena praksa, Albini je to smatrao nepoštenim i uvredljivim za umetnike.

Album je završen krajem februara ali kako Nirvana nisu bili u potpunosti zadovoljni produkcijom nekih pesama, i kako je Albini odbio da bilo šta menja, bend je unajmio Scotta Litta, producenta benda R.E.M. da načini dodatne izmene. „In Utero“ je objavljen 21.septembra 1993.godine, tačno dve godine nakon albuma „Nevermind“.

„In Utero“ je naravno sa lakoćom dospeo do prvi mesta mnogi muzičkih lisi, pa ipak opšti stav publike je da se Nirvana „nije prodala“ i snimila komericjalan album, kakav je njihova izdfavačka kuća priželjkivala. Doduše, popularnost benda je bila toliko velika da bi se verovatno odlično prodalo šta god da su snimili.

Slično kao i Nirvana, Soundgarden i Pearl Jam su 1992.godinu proveli „uživajući“ u novo stečenoj slavi i trunejama. Soundgarden je bio na ogromnoj turneji koja je pratila "Badmotorfinger"

Tokom 1993.godine sve veća popularnost nije dobro uticala na članove Pearl Jama, pre svega na fronmena Eddie Veddera koji se sve teže borio sa teretom slave. Na dodeli MTVnagrada te godine, video spot za pesmu „Jeremy“ apsolutno je dominirao osvojivši 4 nagrade.

Nakon ovog uspeha, bend je nasuprot svim očekivanjima odlučio da više ne snima video spotove, jer su smatrali da predstavljanje pesme kroz video spotove uskraćuje slušaocima da sami kreiraju svoju vizuelnu reprezentaciju pesme u svojoj mašti i da bend jednostavno ne želi da ih ljudi pamte po video spotovima a ne pesmama. Mnogi su smatrali da je ovaj potez komercijalno samoubistvo ali Pearl Jam su dokazali poptuno suprotno i njihov drugi album „Vs“, objavljen krajem oktobra 1993.godine dospeo je na sam vrh svih mogućih listi.

Uz sve ovo Pearl Jam su krenuli u krstački rat protiv Ticketmastera, servisa za prodaju karata za koncerte i odbijali su da sviraju na koncertima na kojima oni prodaju ulaznice. Delom do ove odluke doveo je njihov stav da oni uzimaju preveliki procenat i da je sve to nepošteno pre njihovim fanovima, a poslednja kap je bila spoznaja da je Ticketmaster uzimao procenat od ulaznica prodatih za seriju dobrotvornih koncerata koje je bend organizovao početkom 1994.godine.

U novembru te godine Nirvana je snimila i legendarni „MTV Unpluged“ nastup, na kome se bendu pridružio i Pat Smear, gitarista benda Germs, koji je sa Nirvanom nastupao na koncertima.

Početak 1994.godine obeležila je evropska turneja. 1.marta Nirvana je nastupila u Minhenu, što će se kasnije ispotaviti biti i njihov poslednji nastup. 4.marta, jutro pred nastup u Rimu, Courtney Love, pronašla je Cobaina bez svesti u hotelskoj sobi. Lekari su konstatovali da je došlo do loše rekacije, rohipnola, leka koji je Cobainu prepisao lekar i alkohola. Ostatak turneje je otkazan. U narednim nedeljma Cobain je ponovo počeo da uzima heroin i na intervenciju porodice i prijatelja primljen je na kliniku za rehabilitaciju, iz koje je pobegao samo nedelju dana kasnije.

Jednu nedelju nakon toga, 8 aprila, Cobain je pronađen mrtav u svojoj kući. Kao uzrok smrti navedeno je samoubistvo sačmarom. Autopsijom je utvrđeno da je smrt nastala tri dana pre nego što je njegovo telo pronađeno. Postoji mnogo verzija zašto je došlo od svega ovoga ali jedno je jasno. Cobain je bio veoma talentovana osoba i umetnik, koji je bio ipak nije bio spreman i nije želeo teret slave i popularnosti koje mu je muzika donela.

To možda nekome u današnjem dobu zvuči potpuno neverovatno, posebno kada smo okruženi brojnim osobama koje bez trunke talenta žude za slavom i spremne su da do nje dođu na svaki mogući način bez imalo skrupula. Mnogima na žalost, uz pomoć socijalnih mreža interneta i marketinga to i uspeva. Jedino nam ostaje da se nadamo i verujemo da će sva njihova dostignuća zasiguno izbledeti tokom vremena, dok će muzika Kurta Cobaina zasigurno živeti dok god ima ljudi na ovoj planeti.