Cloud Nothings - Last Building Burning [2018]
Godine čine svoje. Svidelo se to nama ili to je zakon prirode. Tako je i sa muzikom i muzičarima. Koliko smo samo puta imali prilike da vidimo kako nama omiljeni muzičari, nekada puni žestine i energije, koju su kanalisali kroz svoje instrumente, polako blede, postaju dosadni i tupi, jedno rečju postaju teče. Nekima od takvih muzčara padnu na pamet glupave ideje o “reinventingu” samih sebe i svog stvaralaštva, o pronalasku “novog zvuka” i “nove svežine”. Neki od takvih muzičara ostave gitare i late se elektronike, neki pak gitare zamene klavirom, belim odelom i dozlaboga dosadnim pesmama.
Dylan Baldi i njegovi Cloud Nothings, koji i pored pet albuma jedva da imaju više od trideset, krenuli su drugim, pravim putem, a to je, radi ono što najbolje radiš i radi ga još bolje. Cloud Nothings su od samog početka karijere i prvog albuma Cloud Nothings (2011) svojom muzikom, distroziranim gitarama razvaljivali sve pred sobomNa svom petom albumu Last Building Burning i dalje to rade ali ovog puta razvaljuju još žešće, bučnije, sa mnogo više energije i besa nego ikada do sada.
Cloud Nothings su do sada u karijeri veoma pametno birali producente sa kojima su sarađivali a sarađivali su sa nekim od najcenjenijih producenta poput Steva Albinija, Johna Congletona ili Johna Goodmansona. Svako do njih je ostavio neki svoj pečat albumu koji je producirao, ali je pre svega najbolje realizovao ideju i naglasio zvuk koji je bend želeo da predstavi u tom trenutku. Tako su Albini i Congleton naglasili čvrstinu i energiju pesama, dok je Goodmanson na prethodnom albumu Life Without a Sound ublažio nazubljene ivice, ispeglao zvuk i dao jednu novu melodičnu indie rock notu koja nije bila u prvom planu na prva tri albuma.
Na ovom albumu bend je odabrao Randalla Dunna, producenta koji je poznat po svojoj saradnji sa drone metal bendom Sun O))) i black metal bendom Wolves in the Throne Room. Dunn je uspeo da svu energiju i sirovost muzike Cloud Nothings, koja karakteriše njihove žive nastupe prenese na traku.
Ovo je jasno od prve pesme “On an Edge”. Pesma kreće pravom eksplozijom gromoglasnih gitara i furioznog ritma na bubnjevima koje sa Baldijevim urlanjem stvaraju udarni talas koji ruši sve pred sobom.
“Leave Him Now” je u duhu njihovog prethodnog albuma, malo čistija pop melodija sa mekšim Baldijevim vokalom, ali i dalje dovoljno žestoka da se savršeno uklopi u ovaj album. “In Shame” i “Offer an End” su negde na pola puta između prve dve pesme. Pop melodije su utkane u tapiseriju žestoko distorziranih gitara i čvtste ritam sekcije, dok Cloud Nothings i dalje čvrsto pritiskaju gas pedalu ne dopuštajući da se atmopsfera ohladi ni za jedan stepen.
“The Echo of The World” svojim efektnim krešendom na kraju priprema nas za pravi klimaks albuma u 11to minutnoj “Dissolution”. Kreće žestoko kao i prethodne pesme na albumu da bi krajem prve trećine uplivali u psihodelične noise vode iz kojih u poslednjoj trećini izrone nošeni fantastičnim Jaysonom Geryczom na bunjevima. Gerycz koji je na prethodnim albumima delovao kao dobar timski igrač čija je uloga podređena timu, na ovom albumu je moćan i apsolutno fantastičan.
“So Right So Clean” i “Another Way of Life” su tu da pokupe ono što je ostalo nakon pesme “Dissolution” i na najbolji način privedu album kraju.
Last Building Burning je tajfun žestokih gitara, furiozne ritam sekcije, besnog vokala i pop melodija. Last Building Burning ostaje kao svedočanstvo da su Cloud Nothings jedan od najupečatljivih i najkvalitetnijih gitarskih bendova na svetskoj muzičkoj sceni u ovom trenutku.
