Tvrdnja da ono što danas Engleska predstavlja za Švedsku u fudbalu, to su za Engleze Šveđani u pop muzici, nije predaleko od istine. Što se fudbala tiče to je manje više uvek bilo tako, ali kada je muzika u pitanju, tu su stvari bile skroz obrnute i to ne tako davno.

Svi se sećamo procvata brit popa devedesetih godina, za vreme kog su nam Šveđani plasirali „one hit wonder“ bendove tipa „Army of Lovers“, „Stakka Bo“ ili „Ace of Base“. U međuvremenu se na ostrvu ugasio kultni časopis „Melody Maker“, „Oasis“ su svakim novim albumom dokazivali kakva slučajnost je bio „(What’s the Story) Morning Glory“ da bi na kraju konačno prestali sa radom, „Pulp“ i „Blur“ su aktivni samo na koncertima, ne i diskografski, „Teenage Fanclub“ objavljuju jedan album u pet godina (mada, oni i nisu Englezi), a čak je u međuvremenu i jedan Šveđanin postao trener engleske fudbalske reprezentacije.

Grupe kao što su „Kaiser Chiefs“, „Franz Ferdinand“ ili „Arctic Monkeys“ ipak imaju više veze sa rok muzikom, te se stoga ne mogu nazvati direktnim naslednicima onim što je nekad bio brit pop.

 Za to vreme je u Švedskoj procvetala pop etiketa „Labrador“ (sa sjajnim bendovima kao što su „Radio Dept“, „Irene“, „Acid House Kings“ itd), grupe „The Concretes“ i „Peter, Bjorn and John“ preuzimaju nekadašnje brit pop fanove, a daroviti Jens Lekman poslednjih godina postaje prvi sinonim za ono što danas nazivamo švedskim popom.

Jens je za poslednjih deceniju i po objavio četiri studijska albuma, zatim kompilaciju „Oh, You’re So Silent Jens“, između toga dvadesetak singlova i isto toliko EP izdanja. Prošle godine je snimio četvrti album, odličan „Life Will See You Now“ , ali mi ćemo se danas ipak baviti njegovim drugim izdanjem, objavljenim 2007. godine. Naime, „Night Falls Over Kortedala“ drugi je Lekmanov album i sasvim sigurno vrhunac njegove karijere. Bar za sad.

Preporuka

share

share