Antonio Carlos Jobim: Otac bosanove

Oct 17, 2018

Pesma koja je doživela najviše obrada u istoriji popularne muzike je “Yesterday” , koju su 1965. godine snimili “Bitlsi”. Manje je poznato da je druga na listama najobrađivanijih pesama svih vremena klasik Antonija Karlosa Žobima “The Girl from Ipanema”.

Inspirisan hodom prelepe devojke koju je sretao na plaži u Rio de Žaneiru, ni sam Žobim nije bio svestan da će upravo ova kompozicija postati jedna od najpoznatijih i najomiljenijih na celoj planeti. Da je kojim slučajem u svjoj karijeri snimio samo nju, sasvim sigurno bi ušao u muzičke anale i materijalno bi obezbedio svoje praunuke. Na sreću svih nas kojima ovaj hit nije dovoljan, Žobim je u toku svoje karijere koja je trajala gotovo četiri decenije, snimio još pregršt kompozicija sa kojima je ostavio neizbrisiv trag u svetskoj muzičkoj baštini.

Od Ravela do Elingtona

Antonio Karlos Žobim (nadimak Tom ga je pratio do kraja života) rodio se 1927. godine u Rio de Žaneiru. Kako su njegovi roditelji bili obrazovani ljudi (otac se bavio pisanjem, novinarstom i diplomatijom) nije čudno što su očekivali da će Antonio nastaviti njihovim stopama i da će završiti velike škole.

U 14. godini, Tomova majka ga upisuje na časove klavira, a kasnije će se ispostaviti da je to ključni tenutak za njegovu buduću karijeru. Još u tim ranim godinama, Žobim biva opčinjen muzikom Kloda Debisija i Morisa Ravela, ali isto tako uživa u američkom džezu.

Nakon što je orkestar Djuka Elingtona posetio Brazil tokom jedne turneje, Žobim je potpuno bio opčinjen njihovim zvukom, nakon čega je pokupovao sve Djukove ploče koje je uspeo da nađe u Riju. Ta ljubav prema klasici i američkom džezu, kao i veliki poštovanje prema brazilskim samba kompozicijama, uz veliki deo svog autentičnog izraza, oblikovaće muziku koju će kasnije stvarati. Tačnije, Žobim je prvi muzičar uz koga je vezivan žanr bosanova, a koji u svojoj osnovi poseduje sve pomenute muzičke pravce.

Rađanje bosanove

Iako je upisao arhitekturu, Tom je relativno brzo shvatio da je muzika ono što ga zanima mnogo više od geometrije. Dok je kao tinejdžer učio sviranje klavira, u pauzama između časova pisao je svoje kompozicije, a s obzirom da je bio jako mlad i da nije imao samopouzdanja, te melodije su češće završavale u fioci nego pred publikom. Nakon što je odgledao nekoliko Elingtonovih koncerata, slušajući kako Djuk sa lakoćom izvodio autorske pesme, nešto u njemu se prelomilo i rešio je da svira samo svoju muziku, “pa kud puklo da puklo”.

Ranih pedesetih godina, Tom svira po lokalnim barovima u Riju, u kojima prevashodno izvodi tradicionalne samba kompozicije, među kojima i mnoge svoje. Ključni momenat u njegovoj karijeri desio se kada je 1956. upoznao Viniciusa de Moraesa, koji je upravo napisao scenario za predstavu “Crni Orfej”, po kojoj će par godina kasnije biti snimljen istoimeni film, za koji je muziku uradio upravo Žobim. Kako je film postigao internacionalni uspeh, tako je i Tomova karijera konačno krenula uzlaznom putanjom. Od tada, pa narednih mnogo godina, Moraes će biti Tomov verni muzički saputnik, pišući tekstove za mnoge Tomove kompozicije.

Ta mešavina samba ritma i suptilnih džez harmonija koja se čula u filmu “Crni Orfej”, osvojila je Brazil gotovo preko noći. Svima je bila jasno da je to neka nova muzika, te je ubrzo postala poznata kao “novi talas”, a na portugalskom – bosanova. Dve godine nakon tog filma, Moraes je napisao tekst za pesmu "Chega de Saudade", Tom muziku, a pevao ju je tada nepoznati pevač Žoao Žilberto. Na B strani tog singla našla se numera "Desafinado (Out of Tune)", i teško je reći koja od te dve pesme je doživela veći uspeh u Brazilu.

Kada su 1962. američki džezeri Čarli Bird i Sten Gec obradili “Desafinado”, Žobimov uspeh je prevazišao granice rodne zemlje. Uskoro je dobio poziv za koncert u Kernegi holu, čime je počelo Žobimovo muzičko osvajanje planete.

“Visoka, mlada i slatka”

Tokom jednog letnjeg popodneva, dok je sedeo sa Moraesom u svom omiljenim baru na plaži Ipenema u Riju, pored njih je prošla prelepa, visoka, dugonoga brineta koja je mamila uzdahe i zvižduke muškog pola.

Ni Tom nije bio izuzetak. Moraes se seća da mu je Žobim tom prilikom rekao: “Uh, koliko melodije u njenom koraku. Ova lepota mora imati zvučnu podlogu! U glavi mi se već motaju note, baci se što pre na pisanje teksta”.

Lepotica se zvala (a i danas se tako zove) Eloiza Pinjeiro, i zahvaljujući tom popodnevu i njen život se promenio iz korena. Iako je imala više veze sa svetom devojaka koje danas nazivamo “sponzorušama” nego sa umetnošću (slikala se za “Plejboj” nekoliko puta, čak jednom i sa svojom kćerkom, kasnije otvorila butik pod imenom “Garota de Ipanema”), Eloiza će zauvek ostati upamćena kao inspiracija za jedan od najvećih hitova u istoriji popularne muzike. Možete joj štošta zameriti, ali lepotu teško. A svi dobro znamo šta je sve muški um u stanju da uradi kada ga inspiriše lepa žena.

“The Girl from Ipanema” snimljena je u Njujorku 1962. godine. Pesmu je na portugalskom pevao Žoao Žilbero, a verziju na enleskom njegova supruga Astrid. Dve godine kasnije, “The Girl from Ipanema” je harala top listama, i u Americi je bila pri samom vrhu. Jedina pesma koju nije prestigla bio je hit “Bitlsa” koji se zvao “A Hard Day’s Night”.

Stihovi kojima počinje “Visoka, mlada i slatka, devojka sa Ipaneme, gde god da prođe ostavlja uzdahe za sobom” danas spadaju u samu muzičku antologiju. Nakon ove pesme, Žobim je postao jedan od najpoznatijih muzičara na svetu i tako je ostalo do danas.

Ljubav prema prirodi

U periodu između 1965. i 1994. godine, Žobim je snimio 12 zvaničnih studijskih albuma i nekoliko desetina nezvaničnih. Ukoliko među vama ima onih koji još uvek nisu slušali Tomovu muziku, teško da ćete izabrati bolja “mesta” za upoznavanje od albuma “Wave” ili “Stone Flower”. Mada, ukoliko počnete sa bilo kojim njegovim izdanjem iz šezdesetih, male su šanse da budete razočarani.

Žobim je ceo život bio fasciniran brazlskim plažama, šumama, planinama, pa otud i ljubav prema prirodi koja je prisutna u najvećem broju njegovih kompozicija (ako znamo da je muzika Debisija i Erika Satija takođe inspirisana ljubavlju prema vetru, moru, suncu i vodi, jasno je što su mu baš oni bili omiljeni kompozitori).

Iako najveći broj njegovih albuma spada u bosanova žanr, Tom se nije libio da se obroba i u drugim pravcima: tako na primer album “Urubu” iz sedamdsetih, muzički ima mnogo više veze sa klasičnom muzikom, nego plesnim brazilskim ritmovima.

Muzika za sunčano vreme

Žobim je iznenada preminuo 1994, u svojoj 67. godini, nakon kraće bolesti srca. Njegov poslednji album “Antonio Brasileiro”, objavljen je samo tri dana nakon smrti. Iza sebe ima dva braka i četvoro dece. Njegov sin Paulo (rođen 1950) nastavio je očevim stopama i danas važi sa renomirano ime u svetu brazilske muzike. Koncert koji je Paulo sa kamernim orkestrom održao u beogradskom Sava centru krajem prošlog veka, na kom je izvodio uglavnom muziku svog oca, svima nama koji nismo postojali ranih šezdesetih približio je svu lepotu koja krasi besmrtne melodije njegovog oca.

S obzirom da je Tomova muzika usko povezana sa prirodom, vedrim i sunčanim vremenom, mislim da ne postoji lepši period godine od proleća i ranog leta, pa i lepe jeseni za uživanje u njegovim notama. Milioni ljudi koji vole pesme “One Note Samba”, “Aqua de beber”, “Corcovado” ili “Felicidade” to odavno znaju, a ukoliko niste među njima, odnosno tek planirate upoznavanje sa muzičkom zaostavštinom jednog od najdarovitijih kompozitora 20. veka, ne ostaje mi ništa drugo osim da vam zavidim, jer se dobro sećam oduševljenja i radosti koje sam imao kada sam prvi put slušao muziku Antonija Karlosa Žobima.