Koncert: Bitipatibi, Niš, 11.10.2018
Moram da priznam da mi muzička scena sa ovih, balkanskih prostora, nije previše bliska, ili tačnije nije ona od početka milienijuma. Tada su neke druge stvari došle u prvi plan a „domaća“ muzika i odlazak na koncerte, na žalost, spustio se daleko na listi prioriteta.
Naravno da su pojedini preživeli veterani iz 90ih i dalje na radaru ali novi bendovi i muzičari dolazili bi u fokus samo ako bi napravili nešto što bi baš kvalitetom i originalnošću odskočilo na aktuelnoj sceni. Bitipatibi su jedan od takvih bendova. Od prvog albuma bilo je jasno da je u pitanju bend, koji je na najpozivniji mogući način drugačiji, od svega što sam, bar ja, imao prilike da čujem a da dolazi iz države u kojoj živim.
Muzika koju čujemo sa njihova dva albuma odiše veoma intimnom dream-pop/shoegaze atmosferom, bend ima već zavidnu koncertnu reputaciju, ali i pored toga, morao sam sebi, pred koncert u Nišu, postaviti isto pitanje kao i pre koncerata, recimo The National, Beach House, Mazzy Star ili Daughter, da li će i bend i na koji način uspeti da prilagodi upravo pomenutu intimnu atmosferu albuma, živim nastupima. Gore pomenuti bendovi, su naravno savršeno odsvirali svoje koncerte, dok su, meni prvi, nastupi The National i Mazzy Star jedni od najdražih do sada.
Pored frontwoman i masterminda iza ovog muzičkog projekta Une Gašić, bend u Nišu su činila još četiri izuzetna muzičara, Dušan Petrović (saksofon) ,Ernest Džananović (bubanj), Todor Živković (gitara) i Dejan Toškov (bas). Bend je nastupio pred punim Feedbackom, za šta treba pohvaliti nišku publiku, jer pun Feedback nije nešto što se često viđalo prethodnih godina, bar ne na koncertima na kojima sam ja bio, a sada u manje od nedelju dana dva odlično posećena nastupa, jer je veoma dobar Svemirkov nastup od prošle nedelje takođe bio pred punim klubom. Nadam se da će tako biti i tokom cele koncertne sezone.
Doživljavanje muzike i živih nastupa je veoma lična stvar i jedini elementi po kojima se može biti objektivan uglavnom spadaju pod tehničke kategorije, koje su ovde bile zadovoljene, odlični muzičari u pristojnom prostoru sa takođe pristojnim ozvučenjem. Ono što odvaja lični utisak o nekom koncertu je, da li muzičari uspevaju da vam prenesu emocije koje su utkali u svoje pesme i sa kakvom energijom to čine. To je, bar meni, daleko važnije od tehnički savršenog reprodukovanja onoga što imate prilke da čujete dok istu tu muziku slušate sa zvučnika ili slušalica, u potpuno drugim okolnostima.
Bitipatibi su u više od sat i po, uspeli upravo to, vešto su prilagodili svoju muziku živom nastupu i uspeli da ponude jedno potpuno drugačije i jedinsteno muzičko iskustvo ali jednako dobro kao i kada muziku slušamo u znatno intimnijem okruženju.
Odlične pop melodije i sanjivi vokal, uronjeni u vrtlog morfinskog tripa bariton saksofona i neopsihodeličnih gitarskih pejzaža, lagano i nenametljivo, nošene odličnom ritam sekcijom, klize do prave sonične erupcije koja na momente nosi prizvuke odličnog prošlogodišnjeg muzičkog projekta Colina Stetsona i njegovog benda Ex Eye. Ovolika količina energije ubrizgana u live verzije pesama je nešto što svakako nisam očekivao od ovog benda i nešto što je učinilo da je krajnji utisak nastupa Bitipatibi u niškom klubu Feedback, bar meni, potpuno u ravni sa gore pomenutim bendovima, ali i sa mnogim drugim, velikim i onim malo manjim svetskim indie zvezdama koje sam imao prilike da gledam u poslednjih desetak godina.
Postoje odlični nastupi na kojima se veoma dobro zabavite i pamtite ih dugo. Postoje oni koji su žestoki i katarzični koji iz vas izvuku sve do poslednjeg atoma svih negativnih sranja koje u sebe taložimo svakodnevno . Postoje i oni, izvanredni nakon kojih je vaš svet danima, nedeljama ili čak mesecima obojen živim bojama. Bitipatibi su nastupom u Nišu upravo to uradili.
