Joanna Newsom: Harfa i glas

Oct 10, 2018

I pored činjenice da se novi albumi svakog dana pojavljuju u neograničenim količinama, i pored toga što “uši gladne nove muzike” ne stižu da preslušaju ni dve trećine pristiglih noviteta, neretko se vraćam nekim pločama iz prethodnih godina. Nekada su to albumi od pre mnogo decenija, a nekada su to izdanja od pre samo nekoliko godina. Da li zbog sumornog, sivog i kišnog vremena ili nečeg drugog, tek u jednom trenutku života sam se često vraćao albumu “Have One on Me”, harfistkinje i pevačice iz malog gradića Nevada Siti u Kaliforniji, Džoane Njusom. Reč je o njenom trećem, od četiri Džoanina studijska albumu, objavljenom početkom 2010. godine.

Bez obzira što ova ploča posve drugačija od njenog hvaljenog drugog albuma “Ys”, bez obzira što je možda i preobimna, nežni zvuci koje čujemo na njoj savršen pašu u nekoj intimnoj kućnoj atmosferi, kada vam se nikako ne izlazi napolje. Iz tog razloga, a i zbog toga što “Have One on Me” zaslužuje mnogo više pažnje od one koju je dobila u našim medijima, danas ćemo se podrobno baviti muzikom koju čujemo na njoj.

Dva sata uživanja

Na prste jedne ruke možemo izbrojati albume izdate u prvoj deceniji novog veka koji su pomirili ukuse „iskrenih“ i „neiskrenih“ ljubitelja muzike. Jedan od tih prstiju definitivno mora biti rezervisan za prethodni album Džoane Njusom „Ys“.

Za nešto manje od sat vremena, u samo 5 pesama, Džoana Njusom je odsvirala i otpevala više smislenih tonova nego što su to uradili neki muzičari u svojim višedecenijskim karijerama. Istina, ekipa koju je okupila za tu priliku beše više nego impozantna: Van Dajk Parks, Bil Kalahan, Džim O’Rurk, Stiv Albini...samo su još falili Trston Mur i Bert Bakarak. O ukusima ne vredi raspravljati, pa samim tim svako ima pravo da voli ili ne voli „Ys“, ali morate biti krajnje neozbiljni i površni pa da kažete da je to loš album. .

Kada je u pitanju Džoanin treći album “Have One on Me“, mišljenja će sasvim sigurno biti mnogo podeljenija nego pre 4 godine. Reč je o jednoj vrlo glomaznoj (neki bi rekli i preglomaznoj) ploči, koja se proteže na čak 3 diska u ukupnom trajanju od preko 2 sata.

Pošto nisam primetio neki poseban koncept između diskova, tj. ne može se reći da je neki tiši/glasniji/sporiji/brži od drugog, nisam siguran zašto je Džoana želela baš 3 diska u trajanju od 40 minuta umesto 2 od po sat vremena.

Mislim da bi to bilo bolje rešenje i za budžet njene publike, kao i za budžet njenog izdavača, etikete „Drag City“. I ne samo to – u vremenu kada je sva muzika dostupna svima, mnogo je ljudi koji će u startu odbiti da se bakću trostrukim albumom. No, očigledno da Džoana nije sklona kalkulisanju bilo koje vrste, što je ipak činjenica koja zaslužuje poštovanje. Ako uzmemo u obzir trajanje ove ploče kao i autorski kapacitet koji poseduje Džoana, apsolutni promašaj

Stazama Džoni Mičel

Dve ključne pesme na albumu, koje po kvalitetu komotno mogu parirati bilo kojioj sa „Ys“ su prva „Easy“ i „Good Intentions Paving Company“. Dok je „Easy“ pravi soul-pop dragulj sa potencijalom heavy rotation singla svake ozbiljne radio stanice i rečima koje na savršen način opisuju snagu ljubavi, fenomenalno naslovljena „Good Intentions Paving Company“ u svojih 7 minuta kombinuje pop, džez, soul, folk i gospel sa istom lakoćom sa kojom Džoana prebira po žicama svoje harfe.

Jedna od pesama koje su bazirane upravo na harfi je ujedno i prvi singl „’81“ koja svojom instrumentalnom jednostavnošću i pevljivom melodijom pravi svojevrstan most između Džoaninog prvog i drugog albuma.

Moja prva asocijacija dok slušam „Have One on Me“ nije ni Kejt Buš, ni duo „Cocorosie“, već letnja Kalifornija i Džoni Mičel iz perioda albuma „Ladies of the Canyon“. Slučajno ili namerno, jedna od boljih pesama na drugom disku zove se baš „In California“.

Njena lenja i ravna melodija tako asocira na nikad provedeno tiho jutro nakon divlje žurke u Lorel kanjonu. Diznijevski nevina „Kingfisher“ pleni bajkovitom orkestracijom, dok balada „Autumn“ doživi dvominutnu kulminaciju baš u momentu kada očekujete da se završi.

Da nije sve tako svetlo, čujemo u „Go Long“, još jednoj pesmi baziranoj na harfi, čiji monoton tempo ovih 8 minuta čini predugim. Isto se može reći za „Esme“ i „Occident“ s tom razlikom da umesto na harfi Džoana ovde preteruje na klaviru. Čini mi se da upravo skromni aranžmani ponajviše smetaju ovde, jer ma koliko Džoana bila darovita, malo je onih kojima će pažnju držati nekoliko sedmominutnih pesama na jednom instrumentu.

I vesela i tužna

S druge strane, bar dve trećine „Have One on Me“ mogu mnogim pomodnim indi rok muzičarima poslužiti kao udžbenik iz koga se uči ne samo kako se pravi savremena pop pesma, nego i kako se pakuje (nemojte zaboraviti da te dve trećine traju koliko i jedan prosečan album).

Ovde su čak i slabije pesme odlično produkcijski upakovane i nema sumnje koje godine je izdat ovah album. Orkestracija nema puno, ali tamo gde ih ima izvedene su skoro pa savršeno („Ribbon Bows“ npr). Njen glas i dalje zvuči kao nešto što se voli ili mrzi, dok su stihovi na granici apstraktnog. Ali to i nije nikakva novost ako ste ikada pročitali bar jednu njenu pesmu (stihovi pomenute „Easy“ prednjače u lepoti ovde).

„Have One on Me“ je u isto vreme lepa, tužna, vesela, originalna, ženska, ambiciozna, melodična, moderna, romantična, umorna i optimistična ploča. Bez obzira da li je obožavate ili vam je smrtno dosadna, složićete se da se ne izdaju baš svaki dan ploče koje poseduju sve pomenute epitete.