Tom Waits: Fajront za početak

Oct 03, 2018

Kraj šezdesetih godina Tom Vejts je dočekao kao dvadesetogodišnjak koji se ložio na bit poeziju i pisce kao što su Čarls Bukovski, Džek Keruak, Majkl Si Ford, Lorens Ferlingeti, a na njegovom gramofonu su se često okretale ploče od Rendija Njumena, Binga Krozbija, Džordža Geršvina i Reja Čarlsa. Pod uticajem pomenutih umetnika počeo da je da piše svoje prve pesme, svirajući ih pomalo sramežljivo na klaviru odabranim prijateljima.

Još uvek je živeo kod svojih roditelja u gradu Čula Vista na zapadnoj obali Amerike, a kad god je imao priliku odlazio je u obližnji San Dijego gde je visio po lokalnim barovima sa svetom koji je delio njegovu ljubav prema umetnosti, uživajući u svojoj tek pristigloj dozvoli za konzumiranje alkoholnih pića.

Zahvaljujući poznanstvu sa mnogobrojnim kalifornijskim boemima, dobio je i svoju prvu zvaničnu “tezgu”. Početkom 1970. godine odlazi u Los Anđeles gde počinje svoje prve nastupe u klubovima, a sigurno je najznačaniji legendarni “Trubadur”, mesto koje je podjednako važno za karijere takvih imena kao što su Džoni Mičel, “The Byrds”, Elton Džon, “The Eagles”, Van Morison i mnogih drugih.

Nije mu smetalo što je u “Trubaduru” dobio verovatno najgori termin u nedelji (ponedeljak veče), što je svirao praktično samo za besplatno piće, niti to što su većinu repertora činile obrade Dilana i pop džez šlagera. To su potvrdili svi oni koju su posećivali te rane Tomove svirke, rekavši da se on toliko unosio u izvođenje tih pesama, kao da su njegove i kao da ih svira pred hiljadama ljudi za basnoslovni honorar.

Vremenom, sve češće je počeo da između tih obrada svira i neke svoje pesme, što je nateralo malobrojnu publiku da ga zapitkuje “Ko to svira u originalu”. Kada im je priznao da su to zapravo njegove melodije, najčešće je dobijao široke osmehe “koji su mi značili više nego bilo kakva lova”, priznao je kasnije.

Od vratara do zvezde na bini

Uporedo sa svirkama u “Trubaduru”, počeo je da radi kao vratar u obližnjem klubu “The Heritage”. Mislite da je dug put od vratara do zvezde na bini kluba? Možda i jeste, ali za Toma Vejtsa, u Los Anđelesu u novembru 1970. bio je vrlo kratak. Upravo je tada održao svoj prvi koncert na bini pomenutog “The Heritage”, za koji je dobio “čitavih” 25 dolara, što je ujedno bio i njegov prvi zvanični muzički honorar.

Kako je sve češće svirao u ova dva kluba, bilo je samo pitanje vremena kada će neko važan primetiti njegovu muzičku nadarenost. Sticaj okolnosti je hteo da taj “prvi neko” bude Herb Koen (on je bio menadžer Timu Bakliju, Skriming Džej Hokinsu, Frenku Zapi, Lindi Ronsted…). Zahvaljujući Koenovim vezama, Vejts snima prve demo snimke, koji će mnogo godina kasnije ugledati svetlost dana pod nazivom “The Early Years” .

Tokom jedne svirke u “Trubaduru” 1972, u publici se našao Dejvid Gefen, suvlasnik diskografske kuće “Asylum”. Kako legenda kaže, Gefen se potpuno zaljubio u Vejtsovu muziku kada je čuo njegovu pesmu “Grapefruit Moon” i momentalno je ponudio Tomu ugovor sa svojom kućom. Nakon što je Tomov potpis stavljen na papir, “samo” je preostalo da snimi debi album.

Tim na okupu

Herb Koen je još jednom pokazao da je na visini zadatka, kada je Tomu zakazao snimanje debi ploče u velikom “Sunset Sound Recorders” studiju (istom onom u kome su snimali Nil Jang, Džoni Mičel i “The Doors”), a kao producenta predložio je Džerija Jestera. S obzirom na noćni ton Vejtsovih pesama kao i na setnu atmosferu albuma Tima Baklija “Happy Sad” i “Goodbye and Hello” koje je Džeri pre toga producirao, Koen je smatrao da je on savršen izbor za producenta.

Ono što se znalo i pre samog snimanje bilo je da će Tom da svira klavir i peva, a Jester je u međuvremenu izabrao prateće muzičare (basistu, bubnjara, trubača i dvojicu gitarista). Kako je kasnije Jester govorio, Tom je od samog starta znao šta želi. Bilo je očigledno da u svojoj glavi Tom već zna kako album treba da zvuči, jer je upravo on govorio muzičarima kada, šta i u kom delu pesme želi da sviraju. To je opustilo Jestera koji je onda mogao da se usresredi isključivo na ono za šta je bio tu, na produkciju.

Kako su svi muzičari, predvođeni Tomom, bili noćne ptice, kako je atmosfera albuma bila noćna, bilo je logično da se album i snima u sitnim satima (uostalom, samo ime albuma na našem jeziku znači “fajront”). Na Tomovu žalost, Koen nije uspeo da ih “ugura” u noćni termin, tako da je “Closing Time” snimljen za nekoliko dana u periodu između 10 ujutru i 6 popodne. “Ceo život se trudiš da pobegneš od “9 do 5” šeme, ali ti zlotvori ne daju” cedio je kroz zube Tom, nezadovoljan terminom snimanja. Na sreću, to njegovo nezadovoljstvo nestalo je čim je snimanje počelo.

Majstor za tanane emocije

Nema sumnje da se “Closing Time” po mnogo čemu razlikovao od svih kasnijih Tomovih albuma, a naročito onih najpoznatijih iz osamdesetih godina. Tu pre svega mislim na njegov glas. Dok je recimo na albumu “Rain Dogs” (1985) više nego očigledan uticaj boemskog života u Tomovom sirovom glasu (u kom bukvalno “osećate” sve one količine duvana i alkohola koje su prošle njegovim grlom), na “Closing Time” on zvuči mnogo jasnije i nežnije. Da me ne razumete pogrešno, veličina Toma Vejtsa, između ostalog, jeste upravo u tome što je glas uvek bio njegovo najjače oružje, bez obzira o kom delu njegove karijere govorimo.

Takođe, kada uporedimo “Closing Time” sa kasnijim Tomovim albuma, nije samo glas ovde zvučao nevinije. To se odnosi i na stihove pesama, koji spadaju u najromantičnije iz njegove karijere (i najledenija srca se tope dok slušate “I Hope That I Don’t Fall in Love with You” ili “Little Trip t Heaven”). Isto tako, zrelost sa kojom je Tom pristupao pisanju ovih pesama prisutna je na svakom koraku.

Obratite pažnju samo na tekst pesme “Martha”. Da, nju je napisao momak koji je tek zagazio u svoju 21. godinu. Malo je umetnika koji na tako slikovit način dočaraju razgovor ljubavnog para koji po godinama mogu biti roditelji istom tom umetniku. Još kad na to dodate onu božanstvenu orkestraciju koja prati ovu pesmu, razumećete zašto je potpisnik ovih redova ovlažio obraze kada je čuo prvi put, pre mnogo leta. Ne sumnjam da se slično osećao i Tim Bakli koji je ovu pesmu obradio iste godine kada je i objavljena.

Šta se desilo posle ove ploče i u kom pravcu je tekla Tomova karijera, poznato je većini od nas. Ono što je najvažnije podvući, jeste da “Closing Time” i posle svih ovih godina i dalje slama srca svih onih koji ih imaju, podsećajući nas koliko je pokazivanje emocija jedna sasvim prirodna i ljudska stvar, a nikako slabost. To zna Tom, to znamo mi. A vi?