Jaco [2015]
Sedamdesete godine prošlog veka doneće muzičkom svetu najveće približavanje rokenrola i džeza, u vidu fuzije ova dva fundamentalno suprotna žanra. Biće to sudar titana na otvorenom moru, gde će se odmetnuti najveći muzički virtuozi, kako bi otišli korak dalje i otkrili tehničke granice do tada nepoznate na određenim muzičkim instrumentima.
Dva čoveka: jedan gorostas iz Filadelfije i jedan mršavko iz Južne Floride, zauvek će promeniti zvuk instrumenta koji se diskretno probijao u klasični džez kvartet, ali je s pojavom fanka dominirao popularnom muzičkom scenom. Bila je to bas gitara, a ta dva mlada momka su bili Stenli Klark (Stanley Clarke) i Džako Pastorijus (Jaco Pastorius).
Ovo je priča o ovom drugom, priča mnogo tragičnije sadržine.
Rođen u muzičkoj porodici, Džako je odrastao na toploj Floridi, i imao je manje-više uobičajeno detinjstvo, bez naročitih uspona i padova, ako je sudeći prema svedočenjima dokumetarnog filma koji potpisuju zajednički Stiven Kidžak (Stephen Kijak) i Pol Merčand (Paul Merchand).
Autori imaju prilično impresivan broj sagovornika, što i ne bi trebalo da začuđuje, jer se ovde radi zaista o retkom geniju i još ređem reformatoru jednog muzičkog instrumenta u drugoj polovini dvadesetog veka, kada je već većina instrumenata odavno doživela tehničke i izvođačke vrhunce.
Ali, nije zgoreg pomenuti da svoj naklon Pastorijusu i njegovom nasleđu pružaju listom najveći, kao što su Sting, Flea, Butsi Kolins, od basista, a tu su i još veće legende kao Herbi Henkok, Vejn Šorter, Karlos Santana...
Sve to u produkciji kolege Roberta Truhilja (Robert Trujillo), kome zaista valja zahvaliti na ovom dokumentarcu, koji je napokon napravljen. U isto vreme, valja uputiti i kritiku široj univerzitetskoj javnosti u Americi, zbog činjenice da ranije nije odata počast ovom genijalcu.
Ali, valja istaći par činjenica koje autorski tandem malo izostavlja iz pijeteta prema familiji Patorijus, stvari koje su opšte poznate, i deo kontroverznog vela tajne.
Zavisnost od alkohola i droge, uz dijagnosticiran bipolarni poremećaj, umnogome su poremetili karijeru ovog briljantnog instrumentaliste, tako da u legendarnom intrervjuu ili tutorijal videu iz 1985. koji je vodio Džeri Džemot (Jerry Jemmott), sam Patorijus priznaje kako bi voleo da ga neko pozove da sviraju i pruži mu priliku za zaradu.
Tragična sudbina biva zaokružena u kobnoj noći 1987. kada će Džako nakon ulične tuče ostati u komi, a ubrzo zatim i okončati život u tridesetpetoj godini, u bolnici rodnog Fort Loderdejla.
Dokumentarni film Džako je još jedan u nizu onih koji su morali biti napravljeni, i to možda i ranije. Međutim, i ovako je ovo vredna lekcija iz muzičke istorije, i pogled na jednu sjajnu karijeru na koju se s godinama nahvatala fina, kvalitetna patina.
