The Go-Betweens: Pop na australijski način

Jul 18, 2018

Većinu ljudi ne privlače stvari koje im nisu poznate. Iz tog razloga, naslovne strane raznoraznh magazina zauzimaju lica koja su nam svima dobro poznata, glavne uloge dobijaju glumci čija imena znaju i naše bake, a na proslavama i žurkama najveći broj pesama gotovo svi prisutni znaju napamet. Iako ova informacija nije nimalo nejasna, potkrepićemo je sledećim primerom.

Ako posetite fejsbuk stranicu FatHipstera, kada su u pitanju tekstovi o muzičaimar tipa Bob Dilan, Nil Jang, Lu Rid, Van Morison, Džon Lenon ili grupe “R.E.M” i “Nirvana”, primetićete znatno više lajkova nego kada se piše o Erijelu Pinku, Eleni Mandel ili grupama “Dinosaur Jr” i “Morphin”, broj “lajkova”. Dakle, najveći broj ljudi aplaudira onima koje zna i to je činjenica koja nema veze sa osudom bilo koje vrste, jer ceo svet funkcioniše po tom principu.

Priča o tome zašto imena nekih muzičara prodaju novine, dok vas neka druga “teraju” da stranicu okrenete što pre je preopširna. Ipak, među ogromnim brojem razloga zbog čega je to tako, jednom sasvim sigurno tu nije mesto. To što je neki muzičar mnogo poznat i što prodaje albume u milionima primeraka, uopšte ne znači da je bolji, darovitiji od onog koji pozajmljuje novac da bi iznajmio studio i snimio svoj, na primer, peti album. Među poznatim muzičarima ima onih koji su sasvim zasluženo na tom mestu, dok je određen broj njih samo bio na pravom mestu, u pravo vreme. Isto važi i za ove koji skupljaju po 5-6 “lajkova” – dobar deo njih nije imao sreću da se nađe na pravom mestu u pravo vreme. Jedan od takvih bendova jeste i australijski sastav “The Go-Betweens”.

Zaljubljenici u pop kulturu

Bend “The Go-Betweens” su u decembru 1977. godine osnovali Robert Forster (rođen 1957) i Grent Meklenen (rođen 1958) koji su se upoznali sredinom sedamdesetih kao studenti na univerzitetu u Kvinslendu.

Obojica su bili poklonici popularne kulture i delili su poštovanje prema istim imenima iz sveta filma, muzike i književnosti. I jedan i drugi su obožavali Dilana, grupe “Creedence Clearwater Revival”, “Byrds”, “Velvet Underground” i svoje zemljake “The Saints”, tako da na već osnovu toga možete imati predstavu kakvu muziku su želeli da prave.

Ime grupe su “pozajmili” od naslova knjige “The Go-Between” Leslija Polsa Hartleja, čiji su bili ljubitelji. Takođe, glumica Li Remik (igrala u “Anatomiji ubistva” i filmu “Omen”) bila je jedna od omiljenih i Forsteru i Meklenenu, tako da ne čudi što je prvi “The Go-Betweens” singl iz maja 1978. godine nosio baš njeno ime. Na B strani tog singla našla se ljubavna pesma “Karen” , posvećena jednoj biobliotekarka. S obzirom da su obojica mnogo vremena provodili u biblioteci, jasno vam je i zbog čega.

Nakon što su u maju 1979. snimili drugi singl “People Say”, Forster i Meklenan krajem te godine odlaze u Veliku Britanju (koja je u odnosu na Australiju bila i ostala centar muzičkih dešavanja), gde su obilazili pragove mnogih diskografskih kuća, puštajući im pesme koje su snimili. Upornost se isplatila i ubrzo su sklopili ugovor sa australijskom etiketom “Missing Link” ali i engleskom “Rough Trade” koja će distribuirati njihovu muziku u Britaniji.

“Cattle and Cane”

Nakon što im se priključio bubnjar Lindi Morison (Forster je svirao gitaru i pevao, dok je Meklenen pored pevanja svirao bas) “The Go-Betweens” su na australijskoj turneji bili predgrupa bendu “The Birthday Party” (kog je nakon raspada sastava “Boys Next Door” osnovao Nik Kejv), a u leto 1981. ulaze u studio da snime prvi album.

Ploča “Send Me a Lullaby” je konačno objavljena krajem te godine u Australiji, odnosno početkom 1982. u Britaniji. Album je producirao Toni Koen, koji je isti posao radio sa “The Birthday Party”, a kasnije i sa Nikom Kejvom. Iako su australijski kritičari uglavnom imali reči hvale za mešavinu popa, folka i nju vejva koji se čuo na “Send Me a Lullaby”, ovaj album nije bio mnogo poznat van Australije.

Deo pažnje koju su svojom darovitošću i te kako zasluživali, “The Go-Betweens” će dobiti sa drugim izdanjem “Before Hollywood” 1983. godine, i to ponajviše zahvaljujući Grentovoj pesmi “Cattle and Cane” koja će postati jedan od najvećih hitova grupe.

Legenda kaže da je Grent “Cattle and Cane” napisao u stanu Nika Kejva u Londonu. Jedne noći, dok je Kejv ležao na podu svog stana obeznanjen od droge, Grent je uzeo njegovu akustičnu gitaru i za manje od sat vremena smislio muziku za ovu pesmu. “Cattle and Cane” je numera srednjeg tempa koju boje Forsterove i Grentove melodične gitare.

Tekst je nostalgičan osvrt Meklenena na vreme kada je bio u osnovnoj školi i na put od škole do kuće. Iako stihovi govore o prilično konkretnom sećanju iz Grentovog života, oni se mogu shvatiti na mnogo drugih načina, te pored zarazne melodije, to je sigurno jedan od razloga zašto je ova pesma postala toliko omiljena. U jednom glasanju australijske organizacije koja je pandan našem SOKOJ-u, ova pesma je uvršćena među 30 najlepših australijskih pesama svih vremena.

Grentov odlazak

U predstojećim godinama, članovi benda su se menjali kao na traci ali Grent i Robert su bili konstante. Osamdesetih su objavili još 4 albuma, od kojih je najbolje prošao “16 Lovers Lane” iz 1988, na kom se nalazila numera “Streets of Your Town” koja je postala najpoznatija “The Go-Betweens” pesma.

Naredne godine, grupa prestaje sa radom i dva autora se okreću sopstvenim karijerama. Tako biva sve do 2000. godine kada “The Go-Betweens” snimaju ploču “The Friends of Rachel Worth”, nakon koje će objaviti još dva albuma u ovom veku. Te ploče koje su snimili u zrelom periodu nisu nimalo zaostajale po kvalitetu za onima iz osamdesetih i činilo se da sa godina zvuče sve bolje, kao i da najlepša izdanja tek predstoje.

Na žalost, sudbina grupe “The Go-Betweens” je bila zapečaćena 6. maja 2006. kada je Grent Meklenen iznenada preminuo, od posledica srčanog udara. Imao je 48 godina.

“Australijski Dilani”

“The Go-Betweens” su bili predrupa sastavu “R.E.M” koji ih je izuzetno cenio, a Elvis Kostelo i Dejvid Bovi su takođe bili ljubitelj njihove muzike.

Njihove pesme su bile jednostavne pop melodije sa strofom i refrenom, dok su im tekstovi bili pripovedački, zbog čega su Grenta i Roberta često nazivali “australijskim Dilanima”. S obzirom da su uživali kultni status u određenom krugu muzičkih zaljubljenika, ne može se reći da su bili neuspešni.

Međutim, prijemčivost i pitkost njihovih melodija, odnosno inteligencija koja je zračila iz njihovih stihova, govore nam da su “The Go-Betweens” morali biti još poznatiji. Ako ništa, onda bar koliko i njihove kolege “R.E.M.” (obratite pažnju na primer na pesmu “Going Blind” i začudićete se kako se taj singl nije prodao u milionima primeraka i koji zvuči zavodljivije od bilo kog “R.E.M” singla sa njihova 3 poslednja albuma). Da li je razlog izostanka tog planetarnog uspeha to što se nisu našli u pravo vreme na pravom mestu ili nešto drugo, nikada nećemo saznati.

U svakom slučaju, iza njih je ostalo 9 studijskih, i 9 solo albuma (4 je objavio Grent, 5 Robert) i za bilo koje od tih izdanja je nemoguće reći da je loše. To nam jasno govori da su njih dvojica ne samo među najdarovitijim muzičarima koji su ikada hodali Australijom, već i mnogo šire. Mislite o tome kada na FatHipster fejsbuk stranici budete videli tek nekoliko “lajkova” ispod neke predivne “The Go-Betweens” numere i zapitajte se da li je lepota te pesme srazmerna njenoj popularnosti.