Prophets of Rage - Prophets of Rage [2017]
Poslednjih godinu dana bilo je teško izbeći vesti o Prophets of Rage, bar u onim medijima koji se bave muzikom, tako da mnogi znaju da su Prophets of Rage super grupa koju čine ¾ Rage Against then Machine, Tim Commeford (bas), Brad Wilks (bubanj) i Tom Morello (gitara), zajedno sa članovima još dva legendarna benda, Chuck D i DJ Lord iz Public Enemy i B-Real iz Cypress Hill. Njihov debi album, nazvan isto kao i bend, na prvo slušanje stvara pomešane utiske, deluje da ima sve potrebne elemente, koje očekujemo od ovakvih imena a ipak stiče se utisak da nije baš sve kako treba.
Muzika koju je isporučila ekipa iz Rage Against The Machine je upravo ono što smo i očekivali, fuzija žestoke ritam sekcije i ubitačne gitare, sirova snaga napajana visoko oktanskim besom, za koji svakako ima više nego dovoljno razloga u svetu u kome živimo. Muzika zvuči agresivno, bučno ali same eksplozije nema, ili je bar nema u onakvom intenzitetu koji je izazivala muzika Rage Against The Machine sa Zack de la Rochom za mikrofonom. Chuck D i B-Real muzičke legende i njihovi matični bendovi spadaju u grupu onih koji su u istoriji moderne muzike ostavili neizbrisiv trag, iako u Prophets of Rage oni zvuče veoma dobro, ipak dok slušate na ovom albumu, ne osetite žestok nalet adrenalina od koga vam se koža naježi kao kada Zack de la Rocha svojim moćnim vokalom kanališe sav sirovi bes koji ostala trojica šalji svojim instrumentima.
E sad, možda je to samo moj subjektivni utisak, kao neko ko je nebrojeno puta preslušao albume Rage Against the Machine i povlači paralelu između ova dva benda. Možda su to i godine, jer kada sam prvi put čuo Rage Against The Machine bio sam tinejdžer kome je muzika ovog benda bila katarza za sav bes i teskobu koja se veoma često gomila mladim ljudima, posebno u onima koji su odrastali u Srbiji ranih devedesetih.
I možda tu negde leži i glavni nedostatak ovog albuma, ne u muzici, ne u stihovima, poruci ili emocijama koji Prophets of Rage pokušavaju da nam prenesu već u činjenici da nema nikoga ko bi sve to razumeo ili prihvatio. Politički stavovi Toma Morella ali i ostalih članova ovog benda odavno su poznati i oni su ih veoma jasno izražavali kroz muziku koju su stvarali tokom karijere. Sam Morello je izjavio da je osetio potrebu da u ovim turbulentim vremenima jasno i veoma glasno izrazi šta ga muči i pokrene svoje slušaoce na akciju. Kao Rage Against The Machine, oni su devedesetih napravili popriličnu buru u medijima i uskomešali mlade ljude širom sveta.
Tokom druge polovine prošlog veka bili smo svedoci raznih kulturnih revolucija koje su menjali lice modernog sveta na najbolji mogući način. Glavni nosioci ovih pokreta bili su mladi ljudi a glavni cilj bilo je menjanje aktuelnog sistema. Ako dozvolimo sebi da budemo maštoviti sistem možemo predstaviti kao neku čudovišnu tvorevinu nalik nekoj aždaji čije glave čine religija, krupni kapital, ekonomija, politika i još mnogo zlih stvari koje smatramo stubovima modernog društva.
Ako i odsečete jednu glavu pojaviće se dve nove. Glavni smisao postojanja ovog sistema nije da učini život svojih subjekata boljim već da bi sebe održao u životu. Možemo pretpostaviti da jedna ovakva tvorevina ne voli promene, baš nikakve, ni one najmanje. Samim tim, ma koliko svi ovi pokreti tokom istorije čine ga slabim, da bi iz korena promenili ili uzdrmali sistem, ipak su to radili, ipak su donosili naizgled male promene koje su menjale lice civilizacije u kojoj živimo. Takođe, ma koliko „sistem“ želi da stvari oko sebe drži pod kontrolom pokazalo se da snagu, idealizam i entuzijazam mladih ljudi nije baš uvek bilo lako kontrolisati.
Poruke pesama sa ovog albuma su veoma jasne. „Unfuck the World“, šta tu može da bude nejasno, da li svet, bezobzira da li ga posmatrate lokalno ili globalno nije sjebano mesto. Iako su stihovi direktno usmereni na trenutnu političku situaciju u SAD, da li to znači da je u ostatku sveta sve u redu. Da li polovina sveta nije spaljena ratovima, da li više nema gladi i nasilja? Ili možda živimo u Evropi, pa nas nije briga za probleme koji su daleko od nas i koje vidimo samo na televiziji?
Da li možda upravo države starog kontinenta, koje se smatraju svetlim primerom demokratije ne tuku deo svojih građana koji žele osnovno pravo demokratije a to je da se čuje njihov glas, dok sve ostala takođe „demokratska“ društva okreću glavu? U čemu je razlika postupaka dotičnog sistema sada i onoga pre nekoliko stotina godina kada su vođeni čistom pohlepom istrebili dve civilizacije i svoju velelepnu kulturu, kojoj se svi divimo izgradili nad kostima miliona žrtava? I na kraju, kao opravdanje za okretanje glave provlači se izgovor da to nije dobro za ekonomiju, da zbog ekonomije treba izgraditi zidove, treba ćutati ako radiš u neljudskim uslovima za mizernu platu, treba ćutati i biti zahvalan što imaš i toliko.
„Hail to the Chief“ nedvosmisleno ukazuje na akutelnu situaciju u SAD. „All hail to the chief / Who came in the name of a thief / To cease peace“ Veoma je jasno ko je tu lopov, a ko je ratni huškač. Ali opet, takve situacije možete pronaći bilo gde, eto recimo kod ratnohuškačkog, vojno nesposobnog ministra vojske i njegovog šefa, lopovljevog brata. Ali dok su oni bitni za političku sliku sveta koliko i mušičije govno na vitražu katedrale Svetog VIta, ovi prvi pomenuti jesu i njihovi postupci mogu ozbiljno promeniti sliku sveta.
Prophets Of Rage su ovim albumom pokušali da pokrenu lavinu nezadovoljstva, da „Make America Rage Again“, da inspirišu ljude da bace molotovljev koktel na sistem, ali pitanje je ko su ti ljudi kojim oni pokušavaju da se obrate. Društvena slika devedesetih je bila potpuno drugačija, i muzika Rage Against The Machine pronašla je na veoma plodno tlo.
Ali ljudi koje je njihova muzika dotakla tada, u trenutku kada su oni bili mladi, puni ideala i vizija bolje i pravednije budućnosti, odavno su postali upravo deo sistema protiv koga su se borili u mladosti, navikli su da progutaju gomilu sranja pod opravdanjem da su ozbiljni ljudi koji moraju da brinu o svojoj porodici.
/Working 9 to 5 all your life / Feeling like you're left behind / Everyday's a struggle / Breaking for that peace of min /, potrebno je mnogo više od stihova pemse „Strenth in Numbers“ da bi sredovečnog porodičnog čoveka nateralo da se lati kuke, motike i molotovljevog koktela. To se obično desi tek kada isti poplavi pod pritiskom čizme ili kad počne da se davi u govnima koja svakoga dana mora da guta, a tada linija koja razdvaja građanski protest od rata, građanskog, verskog, oslobodilačkog, ili kakav god drugi epitet da mu prilepimo, uvek je isto sranje, na kraju svaki donosi uvek isto, reke izbeglica i planine žrtava.
Šta je sa mladim ljudima, da li njih ove jasne i nedvosmislene poruke mogu ispirisati da pobunu i potragu za promenama? Pa mislim da je to još teže. Današnje mlade generacije, lobotomizirane socijalnim mrežama, rijalitijima, konzumerizmom, lišene bilo kakve želje da vide svet dalje od ekrana svojih mobilnih telefona najveće su dostignuće trenutnog aktuelnog sistema.
Možda ih i naterate na pobunu, ako im otmete iPhoneove, ugasite Facebook, zabranite selfije, zatvorite H&N i Urban Outfitters, oborite Pitchfork, možda se tada u njihovim cegerima nađe mesto i za jedan molotovljev koktel. Dok su njihovi heroji anemične pop zvezde i kvazi hip-hoperi sa mentalnim problemima i debeloguzim rijaliti zvezdama, mesta za Prophets of Rage ili Body Count tu nema.
Morello i ekipa pokušali su jasnim sloganima i nedvosmislenim video spotovima, od koji je jedan režirao i Michael Moore, da pokrenu masu ali, bar nama koji slične poruke slušamo godinama, sve to deluje pomalo izlizano, a ne mogu ni da zamislim kako to zvuči nekome ko sada ima dvadeset godina.
Svet se mnogo promenio u poslednjih dvadeset godina, a Morello i ekipa nisu, ali verovatno ne bi mnogo pomoglo ni da su ubedljiviji nego što jesu, jer nije problem u njima, verovatno ne bi bilo drugačije ni da je Zack ponovo za mikrofonom: Problem je što njihovu poruku nema ko da primi. Iako ne nude rešenje, oni bar kažu ono što treba da se kaže i to rade veoma glasno. Nisu potrebni Prophets of Rage da nam kažu šta ne valja, niti su oni kompetentni da nam reše probleme. Ovom svetu treba mnogo više besa, treba jedan hard reset, najbolje onaj koji zahteva potpuno formatiranje i brisanje svega što je bilo i instaliranje novog, boljeg sistema, i moramo početi od sebe.
