Endless Boogie - Vibe Killer [2017]

Endless Boogie
Vibe Killer
No Quarter / 2017
8.4
8

Kada je krajem 90ih godina grupica radnika Matador Recordsa počela da povremeno svira zajedno, nije očekivala da ce ove sesije prerasti u ozbiljnu karijeru, koja nakon 20 godina i pet albuma dostiže svoj vrhunac.

U početku stidljivo i polako, a kasnije sve odlučnije, Endless Boogie je došao do formule koja ih je definisala: teški, ciklični blues rifovi koji se ponavljaju (što ih je manje to bolje), oslobodeni u dugim psych-stoner jamovima, navođeni Beefheartovskim režanjem Paul Majora.

Na prethodnom albumu "Long Island" iz 2012. bend je uspeo da dođe do zvuka koji savršeno pristaje njihovom imenu, 80 minuta boogiea koji beskrajno pulsira od blues-rocka do stonera.

Iako je frontaman Paul Major prebacio šezdesetu godinu, EB nije izgubio na snazi, već na Vibe Killeru predstavlja laganiji i mračniji psihodelični blues "... deterioration, eradication, dissolution humiliation, annihilation, extermination, demise...".

Naslovna pesma definiše ritam i atmosferu albuma, jedino može da joj parira Back in '74 na kojoj, praćen nezaustavljivim gitrarskim rifom, Major prelazi u naraciju prisećajući se koncerta benda Kiss sa festivala zmajeva na univerzitetu u Saint Louisu, MI. Ovde se postavljaju vremenske koordinate u kojima je LP omeđen, sedamdesete, koje i dalje poseduju euforiju, ali nose i dozu ironije i nasilja.

Whilom i Temple Dog su spore i zahtevne psych introspekcije, koje spuštaju nakon blues-rock jamova kao što je High Drag, Hard Doin'. Jefferson County, duga blues žalopojka nalik na Doorse, sa svojih 12 minuta, nastaviće da vam odzvanja u glavi dugo posle slušanja. Sličan je efekat celog albuma - eho i reverb koji ubija vajb i ostavlja blagi osećaj paranoje.