Full Moon in Paris [1984]
Kao i gotovo svaki njegov film, i Pun mesec u Parizu je rađen sa prilično oskudnim budžetom. Odnosno, sredstvima koja su majstoru rada s kamerom, i bivšem uredniku legendranog Cahiers du Cinema, sasvim dovoljna da pošalje poruku bogate sadržine.
Remer eksperimentiše na poslovici sa početka filma: „Onaj koji ima dve žene, gubi dušu, a onaj koji ima dve kuće, gubi razum.“
Naravno, Remeru ova zanimljiva poslovica služi samo kao podloga za nadgradnju fabule, u kojoj se prepliću ljudi različitih karaktera, čija su očekivanja od života i ljubavi tako različita, a opet ista.
Međutim, ono što Remerove likove uvek čini zanimljivim jesu njihove dileme, slojevitost ideja, transparentnost, otvorenost i diskretna upotreba hrabrosti i odvažnosti, pomešana sa sofisticiranim humorom.
Epicentar dijaloga jeste na moralni dilemama i sumnjama, ali spletke i nesporazumi ostaju na nivou sociološke apstrakcije, zakopani duboko u introspekcijama i analizama subjektivnosti postupaka, što likove čini izuzetno zabavnim.
Pun mesec iznad Pariza se na kraju filma sagledava kao objekat filozofske analize u dijalogu između slikara i dizajnerke, gde u klasično remerovskom stilu naslov filma biva razotkriven kao reprezent svih nezadovoljstava, emotivnih lomova i sukoba.
