Colossal [2016]
Španski reditelj Načo Vigalondo svojim najnovijim ostvarenjem Colossal, nastavlja da ispituje pojmove putovanja kroz vreme, dimenzionalno preklapanje i teleportaciju, sa jasno naznačenim alegoričnim konotacijama.
Na samom početku filma Colossal zatičemo Gloriju (En Hatavej), kako nakon neprospavane noći u gradu, objašnjava razloge za svoje ponašanje svom dečku u prilično luksuznom apartmanu u Njujorku. Nakon kraće rasprave ona biva izbačena, i suočava se sa povratkom u mali gradić iz kojeg je došla, dok u isto vreme grupa prijatelja, nakon odlaska dečka Tima na posao, okupira apartman i nastavlja zabavu od prošle noći. A onda, poluuobičajeni holivudski uvod, biva skoro pa u potpunosti zamenjen simbolima i metaforama.
Ako bi Colossal sagledavali samo kao zanimljiv omaž monster-movie žanru osamdesetih godina, onda Vigalondov film i ne nudi puno.
Zaplet u kome sukob dve, u ranoj mladosti perspektivne osobe, nakon dvadeset i kusur godina kulminira izazivajući u isto vreme obračun i ogromnu štetu nekoliko hiljada kilometara daleko u južnokorejskoj prestonici, a koji se sagledava u borbi ogromnih Godzila-like monstruma, i nema mnogo smisla... odnosno, zvuči zabavno, ali pomalo infantilno.
Međutim, ako monstrumi iz Colossala predstavljaju manifestaciju naše kolektivne mračne strane u psihološkom smislu, onda Vigalondov film počinja da dobije konture ozbiljne karakterne studije.
Colossal opipava kritiku sfere zloupotrebe psihoaktivnih supstanci, kao bekstvo iz realnog sveta u svet imaginacije. Glorija je nema pod kritikama, i zver u njoj se od nespretne osobe koja ruši sve pred sobom, katarzično pretvara u pravednika, kada oseti količinu štete koju nanosi okolini.
Za razliku od nje, njen drug iz detinjstva Oskar (Džejson Sudejkis), ophrvan ljubomorom krenuće u nezaustavljivi destruktivni pohod, povređujući usput i svoje najbliže prijatelje.
Sagledavajući Colossal na žižekovski način, možemo se puno zabaviti, međutim, istina je i da Vigalondo ne nudi puno kada je u pitanju inventivnost zanatskog dela posla, odnosno režije. Rešenja su mu poslovično akademska, tradicionalno nekreativna, a i gluma shodno režiji ostaje neubedljiva, tako da osim postmodernističke simbolizacije i alegoričnog vizionarstva, Colossal nam ne pruža neko memorabilnije iskustvo.
