Grandaddy - Last Place [2017]
„Last Place” je peti album u dvadesetpetogodišnjoj karijeri kalifornijskog indie pop benda Grandaddy, i prvi nakon desetogodišnje hibernacije. Tokom cele karijere sastav benda je ostao isti, Jason Lytle (vokal, gitara, klavijature), Kevin Garcia (bas), Aaron Burtch (bubanj), Jim Fairchild (gitara) i Tim Dryden (klavijature). Svoj prvi album “Under the Western Freeway” objavili su 1997. godine, zatim dolaze dva odlična albuma, The “Sophtware Slump” (2000) i Sumday (2003) koji su skrenuli pažnju ljubitelja muzike na sebe. Album “Just Like the Fambly Cat” objavili su 2006. godine. Iako je album dobio veoma pozitivne ocene, bend je odlučio da prestane sa radom, a kao jedan od glavnih razloga Lytle je naveo finasijske razloge.
Lytle, koji je inače i glavna pokretačna i stvaralačka snaga ovog benda nastavio je da se bavi muzikom. Objavio je dva solo albuma i sarađivao sa brojnim muzičarima, kao producent ali i kao gost na njihovim albumima. Njihov povratak 2012. godine bio je dočekan sa velikim entuzijazmom među ljubiteljima indie pop zvuka. Samim tim ovaj album je za sobom nosio velika očekivanja, ne toliko od samih članova benda, koliko od fanova. Očekivanja da bude dostojan naslednik veoma dobrih prethodnih albuma je u potpunosti ispunio. Album otvara odlična “Way We Won't”, koja je potpuno u duhu njihovih najvećih hitova poput "Now It’s On”. U sličnom tempu se nastavlja i na pesmi “Brush with the Wild”. Odlična kohezija lepih gitarskih pop melodija sa minimalnom elektronikom i klavijaturama u pozadini čini ove dve pesme savršenom nostalgijom za 90im. U “Evermore” je primetan malo veći stepen koketiranja sa synt zvukom, nego što smo navikli od Grandaddy, što je bendu dalo mesta za ekperimetisanje koje su oni iskoristili na najbolji način.
Pored klasičnih tema o emotivnim vezama, gubitnku istih, jedna od omiljenih tema u stihovima Jasona Lytlea je uvek bila tehnologija i njen uticaj na čovečanstvo i otpor promenama koja ona nosi kod ljudi, kao i njegovo lično nepoverenje u nju. Tako da ponovo imamo poznatog karaktera iz njegovih ranijih pesama robota alkoholičara Jeda u pesmi “Jed the 4th” . “The Lost Machine”, najraskošnija i najkompleksija pesma na ovom albumu, slika veoma živopisne muzičke pejzaže melodijom na klaviru koju prate atmosferične gitare sa udaljenom grmljavinom bubnjeva. “Chek Injin” je tačno na polovini albuma, brza rock pesma deluje kao pik u celokupnoj atmosferi albuma . Nakon toga pesme se spuštanju u mid i slow tempo i tako ostaje do samog kraja albuma. Iako je svaka od pesama sama po sebi veoma dobra, stiče se utisak da njihov redosled pomalo spušta atmosferu ovog albuma.
Da li je ovaj album samo izraz nostalgije ovih muzičara za 90im, ili je početak novog razdoblja u njihovoj karijeri još uvek nije jasno. Iako je Lytle dao stidljive najave da će možda biti još jedan album nakon ovog, važno je da sada imamo odličan indie pop/rock album u kome možemo da uživamo do sledećeg, ako ga bude.
