Nocturama [2016]
Dugi kadrovi vožnje pariškim metroom, široki prikazi osunčanih eksterijera, gotovo bez dijaloga, minimal-elektro u karpenterovskom stilu, sačinajvaju uvod u sjajan film francuskog autora Bertrana Bonela Nocturama.
U osnovi priče je zavera protiv sistema koju planira grupa izuzetno mladih individua, bez najjasnije predstave kakve će konsekvence napad na institucije izazvati.
Zaveru možemo podvesti i pod teroristički napad, međutim, naivnost sa kojom nastupaju, plus mladost, nekako termin „terorista“ čine pomalo deplasiranim i preteranim. Naravno, junaci Nocturame su svakako bolje organizovani nego li recimo Morisovi u Four Lions, ali i jedni i drugi boluju od sličnih problema, a to je nemogućnost sagledavanja kompletne slike, odnosno nedostatak jasnijeg i usmerenijeg motiva.
Šta je zakazalo u Francuskoj?
Na prvom mestu obrazovanje i truo socijalni sistem. Junaci Nocturame nisu niti otpadnici društva, niti sirotinja, nisu čak ni naročito glupi. Jednostavno poseduju nekakav čudan asocijalni impuls za realnost i okruženje. A kada stvari krenu po zlu, nadolazeće pokajanje više neće imati nikakvog smisla, jer će se direktno suočiti sa beskompromisnom silom državnog aparata, koji je već odavno zauzeo nemilosrdan stav.
Stilski, kao i dramski, Bonelo gotovo melvilovski precizno i minuciozno prezentuje hladnu krimi priču, gde su egzekucije i smrt samo deo provokacije, odnosno komadić veće celine i šireg konteksta.
Veliki filmovi se kriju u sitnim detaljima i porukama koje dišu između redova. Poslednja rečenica u filmu glasi: „Pomozite mi“, i ona na svoj specifičan način predstavlja opšte stanje društva u Francuskoj.
Nocturama je strašno jak politički stejtment i predstavlja otvoreni vapaj njegovog autora da su se stvari odavno otrgle kontroli, i da se više i ne zna ko je kome i zbog čega neprijatelj u društvenom uređenju moderne Francuske, što bi lako, naravno, moglo da se prenese na čitav svet.
