Deftones - Gore [2016]
Ova recenzija stiže sa zakašnjenjem, iz jednostavnog razloga: ako ste zaista relikvija prošlosti koja sluša albume, valja ih pustiti da odleže.
"I hate all my friends, they lack taste sometimes", jedan od stihova iz pesme "Hole in the Earth" sa albuma "Saturday Night Wrist". Pomenuti album je odlično produciran, fenomenalno odsviran, ali se oseća određena doza apatije i zamora materijala. Svakako, bend koji napravi "White Pony" samom sebi postavi nemoguć zadatak, kao mernu jedinicu samoubilačkog kvaliteta koju valja iznova dostizati. Samoubilački, jer ta količina iskrenosti teško da može da ostavi stvaraoca čitavim, psihički, a ponekad i fizički. Chino Moreno je jednom i izjavio da ih je "White Pony" zamalo ubio. Ništa čudno, s obzirom na količinu fuck off rifova, introspektivnog pakla i borbe sa ličnim demonima, spakovanog u svakako jedan od najboljih albuma ikada. Da li je u pitanju nerazumevanje prijatelja koji nemaju ukusa, publike kojoj takođe nedostaje isti, ili nešto treće, tek, Deftones imaju očiglednu silaznu putanju od albuma "White Pony", sa časnim pominjanjem "Diamond Eyes".
"Koi No Yokan", s druge strane, jeste album koji nagoveštava nešto drugačiji pristup u radu benda, koji, suočen sa tragičnom pogibijom jednog od svojih članova, sazrevanjem, kako muzičkim tako i starosnim, pravi nekakav omaž ili retrospektivu sveukupnom dotadašnjem stvaralaštvu. Album koji se može posmatrati i kao midlife crisis proizvod ili kao eksperiment sa produkcijom i aranžmanima, vuče nekakvu melanholičnu notu, i daleko je od razbijačke atmosfere sa prva tri albuma, i daleko je od toga da je podario vanvremenske hitove kao što su "Digital Bath" ili "Be Quiet and Drive (far away)". Razapeti između post rock The Cure uticaja, i ubitačnih gitarskih deonica, činilo se da bend luta i traži adekvatan muzički izraz .
Nekako mi se čini da smo Deftones i moja malenkost zajedno sazrevali. Dalekih devedesetih, kada sam prvi put čuo Get Bored, odnosno video premijeru spota, bio sam oduševljen. Neki tamo likovi iz sunčanog Sakramenta kidaju gitare i jednako su besni, kao i neki likovi iz neke tamo Srbije, okovane ratom, sankcijama, turbo folkom i ostalim proizvodima za idiote i polusvet. Sa bitnom razlikom da se sve vreme trajanja devedesetih u Srbiji jedva i pojavio bend koji može da 50 puta ponovi fuck u pesmi, kamo li da napravi iole smislenu kritiku okruženja, ili se suoči sa sopstvenim frustracijama. S obzirom da su članovi benda i myself približnih godina, nekako sam i razumeo smirivanje strasti u pesmama, smanjivanje distorzija i polu-psihodeličnu atmosferu na kasnijim albumima.
Na albumu "Gore" postoji dosta opipljive napetosti između Morena i Karpentera, koja je i dosad bila pokretačka snaga benda i učinila da ceo koncept iskače iz šablona. "Hearts/Wires" jeste jedna od pesama gde je Morenovo iskustvo sa "Palms" odnelo pobedu, dok Karpenter briljira na "Doomed User". Gore nema crossover eksploziju kao transcendentni "Change", ili "Minerva", ali tu je sasvim zadovoljavajući "Prayers/Triangles". "Gore" jeste logičan nastavak "Koi No Yokan", možda i najbolje produciran album od "White Pony", shoegaze sa gomilom distorzija, nekakav proizvod za 21 vek, doba u kojem se muzika više gleda i kupuje nego sluša, doba u kojem tehnologija i standardizacija gazi svaki pokušaj autentičnog muzičkog izraza. Tu su negde i Deftones, bend koji je odlično svestan trenutka u kome stvara, i koji, sa druge strane, zna kako je to izgledalo pre dvadeset godina. Ovaj album kao da poručuje, „ok, svesni smo trenutka, znamo da smo matori, svet se jeste promenio ali mi i dalje itekako imamo šta da kažemo.“
Daleko od toga da su Deftones izmislili kombinaciju brutalnosti i melanholije u okvirima hevi metala, ali su svakako deceniju udaljeni od gomile aktuelnih bendova. Od domaćih posebno. Gore, uz sve manjkavosti, dokazuje da su Deftones vitalan bend, sa dosta svežih ideja i bez stvaralačkih kriza i ćorsokaka, koje karakterišu gomilu izvikanih rock/metal bendova na početku 21. veka.
