Honeyblood - Babes Never Die [2016]
Glasgovski duo Honeyblood postoje od 2012.godine. Stina Marie Claire Tweeddale (gitara i vokal) i Shona McVicar (bubanj), su krenule da sviraju zajedno nakon jednog koncerta na kome su obe nastupale sa svojim benovima Boycott i Partwindpartwolf, u kojima su bile jedini ženski članovi. Ta činjenica ih je iz nekog razloga zbližila i dala im ideju da osnuju svoj bend. Na početku planirale su da dodaju još članova ali nakon nekoliko nastupa zajedno zaključile su zvuku njihovog dvojca ništa ne nedostaje. Shona McVicar, koja je upravo završila svoje studije stomatologije, 2014.godine napusta bend i muziku, da bi se posvetila karijeri za koju se školovala, a na njeno mesto dolazi Cat Myers.
Honeyblood sa svojim novim, drugim po redu albumom „Babes Never Die“, nastavile istim muzičkim putem kojim su krenule sa svojim prvim albumom, ali još bolje i ubedljivije. Iako se ne može reći da je zvuk koji one nude nešto novo, to ne mora ništa da govori o kvalitetu ovog albuma. Naprotiv, „Babes Never Die“ je jedan od najboljih gitarskih albuma ove godine. I ovaj album je, kao i prvi, inspirisan alternativnim rok zvukom devedesetih. U muzici Honeyblood lako je primetiti da su im uzori Lush, Throwing Muses, The Breedres ili Sleater-Kinney.
Poslednjih godina primetan je trend novih bendova i muzičara inspirisanih ovim periodom. Iako većina njih zvuče kao blede kopije svojih uzora, nekoliko imena su se izdvojila poslednjih godina među kojima su Best Coast, Cortney Bartnett, Speedy Ortiz, Widowspeek, Cloud Nothings, Yuck...
Honeyblood je svakako u vrhu te liste. 12 pesama na ovom albumu su školski primer dobrih melodičnih, gitarskih pop pesama. Tweeddale uspeva da u svakoj pesmi kreira melodiske udice, kako svojom gitarom tako i vokalnim aranžmanima, koje će vas privući možda i na prvo slušanja, odzvanjati u vašoj glavi dugo nakom kraja pesme i stvarati vam želju da je čujete ponovo što pre. Prvi singl sa albuma „Ready for the Magic“ je pravi primer za to. Sa svojim zašećerenim melodijama na najbolji način evociraju uspomene na ženske pop bendove 60ih propuštene kroz distorzirane gitare 90ih. Na ovom apsolutna svaka od pesama ima svoje momente, grundži „Sea Hearts“, gorko-slatka „Sister Wolf“, goth-pop „Walking in Midnight“ ili „Love Is a Disease“ koja bi savršeno odgovarala opusu Throwing Muses.
Kreiranje ovakve muzike, veoma često, može biti veoma škakljivo. Veoma je tanka linija između kvalitetnih melodija i harmonija koje vam ni posle godina slušanja neće dosaditi, i onih „jeftinih“, koje vas potpuno opčine na prvo slušanje, da bi vremenom potpuno izbledele i na kraju kod vas izazivale samo mučninu. Honeyblood nemaju taj problem. One veoma ubedljivo stvaraju muziku koja će i nakon dvadeset godina, kada se setite ovog albuma ili ga ponovo slušate, izmamiti osmeh i evocirati lepe uspomene na ovaj period života, i zvučati podjednanko poletno i zanimljivo kao i prvi put.
