GistroFM: Fuck These People, I'm Not Here
Nekih nedelja stvarno ne mogu ljude. To su oni dani kada izbegavam i ogledalo, sve u strahu da će lik iz njega početi da mi objašnjava nešto što mi je odavno jasno ili da obećava neispunjivo. Možda će hteti i nešto da mi traži, ali valjda je nedelja dan odmora, zar nije dosta davanja šest dana nedeljno? Kada zasvetli displej telefona ponadam se da je neko obaveštenje iz banke da su mi skinuli 250 dinara za održavanje računa, ali ti lihvari nedeljom uživaju u luksuzu koji im je omogućilo obrtanje naše love tokom radnih dana, tako da znam da nisu oni. Onda poželim da je ekran zasvetleo zbog nekog nebitnog mejla ili nečeg desetog, sve u nadi da nije neko ko bi da razgovara o bilo čemu. Nisam namćor, ni mizantrop, ne mislim da sam bolji od drugih u praktično bilo čemu, samo postoje neke nedelje čije kadrove bih voleo sam da režiram, sam da montiram i sam da sinhronizujem.
To su one nedelje kada napolju košava najzad dovodi u red vazduh za disanje, kad već nadležni to ne žele, ali pored toga ona toliko juri i briše, da ne pomažu duple jakne, a i svaki šešir odleti. Dok ta vetruština drma roletne, žaluzine, škure, grilje ili kako se već zovu u vašem kraju, prija mi da budem unutra, u toplom, po mogućstvu na krevetu, gledam kroz prozor iz horizontale i da mi se svetlost spolja preliva po licu - otprilike kao ova žena sa slike. I ja imam fiksni, i meni je knjiga često na krevetu, i ja nekad imam ovaj “čemu sve ovo” izraz lica, jedino što nemam su samostojeće čarape, bar ne svoje.
U tom nedeljnom opuštanju u mom skloništu od vetra po običaju mi svira neka muzika. Ovog puta je to pesma On and On and On grupe Wilco koja se na poetičan, ali vrlo jasan način nosi sa gubitkom i potisnutim emocijama i to vrlo transparentno. Ako nekad ima smisla ne prošetati baš svaku emociju javno, suludo je kriti ih od sebe. Zato po takvim danima volim da pojačam muziku koju volim, pevam samo za sebe i eventualno komšijskog psa, dok iz mene ističe sve ono što treba da istekne. Neke od tih pesama sam poređao u prvu ovogodišnju Gistro FM epizodu.
U njoj vas čekaju novi singlovi za Bila Kalahana (njegova oda Njujorku), Iron & Wine, Kim Gordon (i dalje zvuči kao da ima 30 iako ima 50 - i ne budite bukvalisti), Morisija i Hozea Gonzalesa. Svoj prvi solo album Flea iz RHCP najavljuje sjajnim drugim singlom, pesmom koju je napisao zajedno sa Tomom Jorkom iz Radiohead, a tu je i odlična nova pesma koju je snimio Father John Misty i koja nezvanično najavljuje njegov ovogodišnji album. O tome kako je to kad te Beograd grli nedeljom peva nam Dea Džanković, a svima koji su žedni nove muzike grupe Darkwood Dub, žeđ će bar za koju kap utoliti Vučin novi solo projekat Vuča Mikrokozma.
Izabrao sam tri pesme kojima šaljem poslednji pozdrav Brižit Bardo, a jedan od dva Gistro evergreen albuma je onaj na kome su Bitlsi pomešali svoju ranu i kasnu fazu. Prvi album nedelje potpisuje fantastični soul kolektiv iz Londona po imenu Sault, odnosno singer-songwriter iz Liberije, koji je odrastao u Americi i zove se Mon Rovia. Ako volite akustičnog Sufjana Stivensa obratite pažnju - ovo mu je tek debi i mislim da ćemo za Mon Roviu tek slušati u danima pred nama. Tu je još naslovna pesma Nika Kejva i Brajsa Desnera (The National) iz sjajnog prošlogodišnjeg filma Train Dreams, a po ovoj epizodi se još vrzmaju Tom Henri, Serž Ginzbur, The Flaming Lips, Kameron Vinter, Meri Letimor, Džulijana Barvik i mnogi drugi.
Baš tih nedelja kada ne mogu ljude i kada se krijem od košave u svom malom, toplom skloništu ispod lampe, tada mi muzika svira sve vreme. Budite sigurni da su mnoge od pesama iz ovonedeljne Gistro FM epizode na toj “mimo sveta” nedeljnoj plejlisti.
