U februaru ove godine, tik pre čitavog Korona ludila, Brigand je izbacio svoj treći studijski album ’’Iza Crne duge’’. Bend iz Pančeva je nehatno imao savršen tajming, jer je doba policijskih časova dobilo svoj savršeni saundtrek.
Tim povodom sam pitao Velibora Nikolića, frontmena benda kako je album prihvaćen od strane slušalaca, kako je na njega uticao ovaj čudan period koji nema nameru da se skoro završi, a znajući da je Velibor fanatik za gitarske pedale, pričali smo i tu temu.
MB: Šta se nalazi iza Crne duge?
VN: Ko to zna. Nekad mi se čini da je iza kraj sveta, drugi život, pakao ili raj. Svako to tumači na svoj način i tako treba da bude. Nekada se namerno albumu da višeznačan naslov upravo zato što ne želiš da ga ljudi na jedan način. Od svega u muzici čime sam se bavio, najmanje su bile šanse da se ovaj album snimi usred veoma nezgodnih okolnosti (2017. sam bio na nokat da se povučem), te je samim tim i slađe što se desio.
MB: Na ovom albumu, primećujem veću zastupljenost društvenih tema, poput beskućništva, sudara velikih sila koje nam kroje živote. Da li osećaš neku vrstu oslobođenja kada naglas iznosiš dijagnozu društva?
VN: Upravo tako, to je veliki ventil koji ti pomaže da ne poludiš. Zato mi najviše nedostaju probe i svirke, da se malo ispraznimo. Nikada nisam bio fan bendova koji isključivo forsiraju socijalne teme, posebno tu banalnu „mi dobri – oni loši“ mustru. Međutim, poslednjih godina desilo se takvo poniženje/samoponiženje naše zemlje i ljudi, da zaista nisam mogao da ne napišem ništa o tome. Svedeni smo na to da 80% Srba možeš da kupiš za Fiat Punta i 200 evra mesečno, uz naravno obavezan hadžiluk na giros u Paraliji, a da se do kraja života ne oseti nijedna kulturna potreba. Eto, ja odbijam da smo svi takvi i nekad pevam protiv toga.
MB: Kako je čitav Koronarni period uticao na tebe i na bend? Da li Vam je poremetilo planove ovo odsustvo javnih nastupa i koncerata?
VN: Kao i većini drugih jeste naravno. Samo što smo mi imali baš tu dodatnu štetu da nam album izađe tri nedelje pre svog tog haosa, i van interneta nije bilo trika da se to promoviše. Mi jesmo počeli sa malim kućnim probama, čak smo i odredili okvirni repertoar (da, biće iznenađenja) ali pošto se ovaj virus ponovo vraća ja stvarno nemam ideju kad ćemo na binu. A voleli bi naravno, što da ne. Ja sam dvadeset godina živeo taj stil života i iako se polako i postepeno izvlačim iz svega toga, nedostaje mi memla i miris klubova.
MB: Koji je tvoj komentar na to da je publika na sportskim događajima dozvoljena, dok za svirke i pozorišta još nije vreme?
VN: Jedini argument koji sam čuo za tu varijantu je da su sportski događaji na otvorenom, pa su kao manje šanse da se virus na otvorenom raširi. Ja bih pre rekao da tu ima više ekonomije i politike nego medicine, ali bar priznajem da se ne razumem u te stvari i da kada je ova Korona u pitanju, malo šta sa sigurnošću mogu da kažem. To i jeste problem ovog vremena, svako se trpa gde mu nije mesto, jer je pročitao par redova na internetu. Tako se stiče informisanost, ali ne i znanje. Još ako na to dodamo mentalitetsku crtu da samo Italijani u Evropi drže manju distancu od nas, nije ni čudo što nam se sve ovo dešava. Manjak discipline i višak impulsivnosti, manjak znanja i višak informisanosti.
MB: Koji je trenutni rezultat utakmice Milioneri protiv Milijardera?
VN: Taj rezultat je, uvek bio i biće – hiljadu prema jedan. Čuo sam priču da jedan ministar ne zna da je milijarda hiljadu miliona.
MB: Na ovom albumu se izmenila postava benda. Kako i u kolikoj meri rad sa novim muzičarima utiče na stvaranje muzike?
VN: Same personalne promene nikog ne čine radosnim. I Milan i Stefan su se dobro uklopili i svako doprinosi muzici na svoj način. Bezveze je hvalisati sopstveni bend, ali mislim da svo troje delimo ljubav prema muzici i da nismo notorni karijeristi, što je neophodno da bi se u suštini underground bend poput Briganda održao. Da smo tu zbog para, zna se šta bi se sviralo. Nisu baš ti komercijalni izvođači toliko „pametni“, a svi mi alternativci toliko „glupi“. Ima nešto i do sklonosti.