John Coltrane: Džez lektira
Zamislite žurku na kojoj se svi dobro provode: razgovori, smeh, suptilna muvanja u kuhinji, igra i ples koji traju satima...Kako bi ovekovečio atmosferu sa žurke, domaćin je unajmio fotografa, koji je celu noć proveo u škljocanju foto-aparata. Kada sutradan u svom studiju razvije fotografije, videće da ih ima na stotine. Sve su na neki način lepe i na skoro svim se vide lepo obučeni ljudi, nasmejana lica i šarene boje. Ipak, jedna fotka izgleda kao da je u njoj sažeta atmosfera cele žurke. Na njoj vidimo sanjivi, zagrljen par na kauču, pored tri mladića kako uzbuđeno gestikuliraju dok pričaju, na drugoj strani dve devojke i momka kako plešu pored prigušenog svetla lampe, na terasi je par koji razgovara sa osmehom na licu i čašama u rukama, dok iznad njih sviće novi dan. “To je to” pomislio je fotograf. Kada biste nekog pitali kakva je bila atmosfera na žurci, ta jedna slika rekla bi mu više nego sve ostale zajedno. Da biste uhvatili takav trenutak, potrebno je da provedete celu žurku sa spremnim foto-aparatom u ruci, a čak ni to nije garancija da ćete uslikati tako divnu fotogafiju.
Saksofonista Džon Koltrejn jedan je od najvažnijih muzičara 20. veka. Kada bismo njegovu karijeru uporedili sa žurkom, a albume koje je objavljivao sa fotografijama, onda je vrednost njegove ploče “A Love Supreme” slična onoj slici za žurke za koju je fotograf rekao “to je to”. I još vrednija.
Poput Majlsa Dejvisa kome je to pošlo za rukom na ploči “Kind of Blue”, Koltrejn je svoju esenciju džeza uspeo da uhvati na “A Love Supreme”. Pre (i nešto malo posle) ovog albuma održao je na hiljade koncerata, svirao sa stotinama muzičara, proveo sate i sate u raznim studijima, snimio mnoge ploče, ali najveći broj poznavalaca njegove muzike složiće se da nikada nije zvučao bolje, kompletnije i zrelije nego na “A Love Supreme”. I danas mnogi mladi džez muzičari prave prve korake ili kupe fore slušajući ovaj album. Ako se zna da se u februaru sledeće godine obeležava tačno pola veka od kada je objavljen, biće vam još jasnija “A Love Supreme” besmrtnost.
Religija
Da bismo bolje razumeli Koltrejnovo stanje duha dok je snimao ovo remek delo, vratimo se malo u prošlost. Sredinom pedesetih, on je bio standardni član benda Majlsa Dejvisa. Pored toga što je svoju stvaralačku moć mogao iskazati pod budnim okom jednog genija, angažman u Majlsovom bendu značio je stalne koncerte i redovne prihode. Iako je sebi po ko zna koji put rekao da će prekinuti sa alkoholom i herionom kada je 1955. postao prvi saksofon u Majlsovoj grupi, Koltrejnova zavisnost (koja je trajala još od 1948.) nije ga ostavljala na miru. Postao je nepouzdan i često neusresređen na muziku, tako da ga je Majls 1957. izbacio iz postave.
Taj Majlsov otkaz upalio je sve Koltrejnove lampice za uzbunu. Tada je čvrsto rešio da se otarasi svih poroka tako što je utehu pronašao u religiji. Iako nakon te odluke nije prestao sasvim da uzima drogu , iako je sa Majlsom nakon otkaza iz 1957. svirao još u nekoliko navrata (između ostalog i na albumu “Kind of Blue”), Koltrejn je više puta tu 1957. nazivao ključnom u svom životu. Meditacije, izučavanja istorije raznih religija (“Verujem u sve religije” govorio je) kao i neprestano sviranje, ispunjavali su njegove dane od jutra do večeri.
Nakon dužeg niza godina, Džon je najzad imao utisak da kontroliše svoj život, a sve zasluge je prepustio religiji. Zbog toga je vera glavno nadahnuće za njegove albume iz sredine šezdesetih. Počeo je sa duhovnom “A Love Supreme”, da bi nastavio pločama “Ascension”, “Meditations”, “Om” i “Selflessness”. Dovoljno je da samo pročitate nazive i da vam odmah bude jasno odakle je Koltrejn crpeo nadahnuće.
Par godina pre smrti bio je vodeća figura i svetu fri džeza, uvek spreman za improvizaciju i otkrivanje potpuno novih muzičkih horizonata. Tokom relativno kratke karije Koltrejn je snimio nekoliko važnih albuma, ali čini se da nijedan nema tu težinu kao “A Love Supreme”. Sve one stvari koje ga čine vrhunskim muzičarem čuju se u ovih pola sata: virtuoznost na saksofonu, osećaj za tempo i melodiju, osećaj za početak i kraj improvizacije, a možda pre svega njegov dar za kompoziciju.
“A Love Supreme” - suština
“A Love Supreme” je Koltrejnov prelaz iz hard-bop voda u fri džez. Većina njegovih albuma pre ovog zvuči prijatno za gotovo svako uvo, dok su njegove kasnije ploče toliko avangardne i bučne, da morate imati slobodan duh i široke poglede kako biste uživali u njima. “A Love Supreme” je spojio sve to u jedno i u njemu može uživati baš svako. Svi oni žanrovi koji su uticali na Koltrejna (bluz, soul, fank) mogu se čuti u manjoj ili većoj meri na ovoj ploči.
Mekoj Tajner je kasnije pričao kako im je Koltrejn dao tek neke osnovne smernice, imao je napisane skice, ali to je bilo sve. Čak nisu mnogo razgovarali o albumu pre snimanja. Ono što čujemo na “A Love Supreme” plod je trenutka kog su “uhvatili” ovi daroviti muzičari.
Sve počinje repetativnom i melodičnom “Acknowledgement” (u čijem drugom delu Koltrejn izređa svih 12 tonova sa svog saksofona), na nju se nastavlja “Resolution” odsvirana u srednjem tempu, pa onda sledi divlja “Pursuance” koja kao da nagoveštava Koltrejnov fri džez period, a sve se završava “svemirskom” džez baladom “Psalm”. Osećaj kada odslušate ceo album sličan je onom kada pročitate neku dobru knjigu ili zagrlite neku divnu osobu – momentalno želite još i opet i stalno i uvek!
“A Love Supreme” je neka vrsta Koltrejnovog razgovora sa bogom. “Ja sam samo provodnik božje muzike” govorio je Džon tih godina.To što je 1957. uspeo značajno da smanji poroke povezao je direktno sa religijom, pa je “A Love Supreme” njegov način da se zahvali “svevišnjem na pročišćenju”. Koliko je ta zahvalnica dostojna boga, dovoljno govore utisci koje su te 1965. godine iznosili ljubitelji džeza: “Čak i ako bog postoji, njegovo ime je Džon Koltrejn” često se čulo u prodavnicama ploča tih dana.
Samo dve godine pošto je “A Love Supreme” objavljen, Koltrejn je umro od posledica raka pluća. Period života koji je proveo na heroinu, alkoholu i nikotinu, došao je po svoje. U trenutku smrti imao je samo 40 godina. Na njegovoj sahrani, poslednji pozdrav velikom majstoru dali su orkestri Alberta Ajlera, odnosno Orneta Kolmana.
Ukoliko ste slušali “A Love Supreme”, verujem da biste mogli kroz život i bez ovog teksta. Ako pak niste i zaista postojite, ne časite ni časa - još uvek nije kasno da otkrijete ovo blago. Pored toga što ćete čuti jedan od najlepših albuma od kada se muzika snima, ujedno ćete izbeći kritike tipa “kako sa opštom kulturom ne stojite baš najbolje”.
