Pedeseti rođendan Elliotta Smitha

Aug 07, 2019

Žuto lišće koja opada sa drveća, prohladno, sivo i kišovito vreme neki su od razloga zašto većina ljudi doživljava jesen kao najtužnije godišnje doba. Kao da to nije dovoljno za sumorno raspoloženje, kao po nekom ružnom pravilo na jesen umeju da se nakaleme i druge nevolje, bilo da su lične ili opšte prirode. Kada je reč o ovim drugim, tu konkretno mislim na smrti muzičara koje volimo. Jesen je i doba kada nas je napustio Lu Rid, jedan od najvećih muzičara savremenog doba.

Upravo je Lu Rid i njegov bend “Velvet Underground” bio jedan od mnogih uzora junaku naše današnje priče, Eliotu Smitu. Tužnom igrom sudbine i Eliot nas je napustio u jesen, kalendarski samo 6 dana pre Rida, mada jednu deceniju ranije. Za razliku od Lua koji je preminuo u 71. godini, Eliot je imao samo 34. Nakon burne svađe sa svojom devojkom, presudio je sebi tako što je zabio nož u sopstveni stomak. Za to vreme, devojka je bila zaključana u kupatilu, nesvesna šta je Eliot uradio. Kada je izašla, bilo je već kasno.

Eliot je iza sebe ostavio 3 albuma sa bendom “Heatmiser”, odnosno 5 izdanja pod svojim imenom. Kasnije su posthumno objavljena još dva albuma. Ukoliko preslušate bilo koju od tih ploča, biće vam jasno bez kakvog smo muzičara ostali pre jedne decenije.

Traumatično detinjstvo

Život Eliota Smita (pravo ime Stiven Pol Smit) nije bio nimalo ružičast. Rodio se u Omahi, a već kada je imao 6 meseci roditelji su mu se razveli i on se sa majkom preselio u Teksas. Odrastanje u najvećoj američkoj državi ostavilo je duboke ožiljke na Eliotu. Majka se ponovo udala, a Eliotov očuh je bio zao čovek, preke naravi.

Kasnije je Eliot pričao da ga je očuh često tukao, te da ga je još u ranom dobu čak seksualno zlostavljao. Vreme provedeno u Teksasu je toliko bilo turobno za Smita, da je u kasnijim godinama istetovirao mapu Teksasa na ruci – ne zato što je voleo to mesto, već naprotiv. Mrzeo je Teksas iz dna duše, ali želeo je da ga ta tetovaža zauvek podseća na najgori period života, sve u nadi da nikada ne zaboravi ružne stvari koje su mu se tamo dešavale.

“Kada zaboraviš sve ono ružno, mnogo ti je teže da izvučeš pouke i započneš nešto lepo” rezonovao je Eliot tada. Te traume iz rane mladosti nikada ga nisu napustile i po rečima njegove poslednje devojke, one su bile osnovni razlog zašto je Eliot u zrelom dobu bio navučen na pilule i alkohol.

Što se muzičkog obrazovanja tiče, on je još kao devetogodišnjak naučio da svira klavir, a samo godinu dana kasnije otac mu je kupio prvu gitaru. Njegov dar za muziku je bio toliki da je već sa 10 godina osvojio nagradu na jednom gradskom festivalu za originalnu kompoziciju koju je nazvao “Fantasy”.

Kao četrnaestogodišnjak preselio se kod svog oca u Portland. Živeo je sa ocem i dve polusestre, imao je svoju sobu, koja mu se činila kao “mirna luka”, nakon turbulentnih godina u Teksasu. Upravo u toj sobi pravi prve muzičke korake koji će ga kasnije oblikovati u muzičara kakvog danas znamo. Prve autorske pesme je snimao na akustičnoj gitari, na pozajmljenom malom četvorokanalnom magnetofonu. Pesme su bile mahom autobiografske i s obzirom na njegov neveseli život i atmosfera pesama je bila najčešće sumorna.

Nakon srednje škole, upisuje filozofiju i političke nauke, na kojima je diplomirao u roku. “Eto, dokazao sam sebi da sam u stanju da diplomiram nešto što me tokom studiranja nije preterano zanimalo”, govorio je kasnije. Sa studija se vratio u Portland 1991 (tada je imao 22 godine) i sa kolegom sa fakulteta Nilom Gastom (obojica su svirali gitare i pevali) i još dvojicom muzičara koji su činili ritam sekciju, osniva grupu “Heatmiser”.

Eliot na dodeli Oskara

“Heatmiser” su bili alternativni rok bend, a karakterisale su ih pesme čija atmosfera je povezivala krajnosti – ili su bile melanholične, ili su bile prepune optimizma. U periodu između 1991. i 1996. koliko je bend postojao, svirali su na stotine koncerata u Portlandu i okolini, gde su postali neka vrsta lokalnih heroja. Snimili su 3 studijska albuma, od kojih je najbolje ocenjen poslednji “Mic City Songs”.

Uporedo sa karijerom sa sastavom “Heatmiser”, Eliot je pisao svoje pesme, snimajući ih u kućnoj atmosferi, na onom istom jeftinom magnetofonu. Prvi album “Roman Candle” objavljuje 1994, ploču “Elliott Smith” 1995, a “Either/Or” 1997. godine. Sva tri albuma su sadržala pesme odsvirane mahom na akustičnoj gitari, koju je pratio Eliotov glas. Njihove teme su najčešće bile promašene ljubavi, nesnalaženje u sopstvenoj koži kao i život utopljen u alkohol. Kako je mnogo više vremena provodio u pravljenu pesama za sopstvene albume, “Heatmiser” zvanično prestaju sa radom 1996. godine.

Samo dve godine kasnije, desiće se prekretnica u Smitovoj karijeri. Naime, režiser Gas Van Sant je izabrao par Eliotovih pesama (“Between the Bars” i “Miss Misery”) kao muzičku podlogu za svoj film “Dobri Vil Hanting”. Kako je muzika iz tog filma bila nominovana za Oskara, Eliot je “ni kriv ni dužan” na dodeli ove slavne nagrade odsvirao pesmu “Miss Misery”. Iako nije dobio Oskara (beše to ona godina kada je trijumfovao “Titanik”), sve oči su posle toga bile uprte u njega.

Uspeh

Rezultat te ogromne medijske pažnje koju je Eliot zadobio na dodeli Oskara, bio je raskošno produciran album “XO” iz 1998, odnosno još “ušminkanije” izdanje “Figure 8” iz 2000. godine. Oba albuma su objavljena za diskografsku kuću “Dreamworks” čiji je vlasnik Stiven Spilberg.

Singlovi sa ploče “XO” bile su vesela “Waltz #2” i “bitlsovski” pop hit “Baby Britain”, a njihovim čestim radio emitovanjem je sve više ljudi saznavalo za Eliota. Ovaj album i danas mnogi smatraju najboljim Eliotovom izdanjem, s obzirom na to da je savršeno spojio pesme srednjeg tempa sa njegovim prepoznatljivim akustičnim baladama.

Za razliku od prva tri albuma, ovde smo čuli i bas, bubanj, klavir, trube, saksofon, gudače i još neke instrumente. Ako niste nikada slušali nijedan Smitov album, preporučujem da započnete istraživanje baš od “XO”.

Iako sa nešto malo manje zaraznih pesama, “Figure 8” je bio još melodičniji nego prethodni album. Slušajući ga, jasno ste mogli napraviti sliku o muzičaru koji je u naletu kreativnosti i sa pravom prognozirati da ga čeka lepa karijera. Zarazni refreni, srećno/tužne reči pesama i savršena produkcija – sve je obećavalo.

A onda se 2003. godine desila tragedija koju smo pomenuli na početku teksta i Eliot je zauvek nestao.

Epilog

Godinu dana kasnije, objavljen je album “From the Basement on the Hill” kog je Eliot privodio kraju u danima pred svoju smrt. U pitanju je, ako ne njegovo najbolje, a ono sasvim sigurno najzrelije izdanje. Beše to još jedan tužan dokaz da je Smit bio na vrhuncu karijere kada je otišao. Ko zna koliko bi još dobrih i boljih ploča snimio da je ostao živ.

Na žalost, vreme ne možemo vratiti, a samim tim ni Eliota. Međutim, umesto da tugujemo nad zlom sudbinom ovog darovitog čoveka, koga život nije nimalo mazio, mislim da bi povratak njegovoj muzici koja po mnogo čemu nema konkurenciju, nilo mnogo smislenije. Ne postoji mnogo muzičara koji su u stanju da se sa takvom lakoćom šetaju po raspoloženjima, koji pišu tako inteligentne stihove i jednostavne, ali istovremeno lako pamtljive melodije. Upravo je to jedan od razloga zašto bismo morali da se sećamo Eliota mnogo češće nego jednom godišnje, kada obeležavamo njegov umrli dan.

Prošlo je 16 godina od kada više nije sa nama, a praznina u akustičnom indi popu je i dalje jakovidljiva. Mislim da je to više nego očigledan dokaz koliko je muzika Eliota Smita vredna.