The Beatles: Najveća grupa svih vremena

Apr 17, 2019

Da li ste nekada imali osećaj da poznajete opus neke grupe bolje od njenih članova? Ne znam za vas, ali kada su “Bitlsi” u pitanju, taj osećaj sam imao više puta. A kako i ne bi kada njihovu muziku aktivno slušam već četvrt veka. Svaki prelaz, svaku strofu, svaki Ringov udarac palicom, svaki Džordžov solo, svaki tekst svake Polove i Džonove pesme znam napamet. I ono što je najluđe od svega – još uvek mi nije dosta.

Poenta ovog uvoda nije da vas zadivim svojim poznavanjem “Bitlsa” - siguran sam da među vama koji čitate ove redove postoje mnogo zagriženiji i upućeniji “bitlsomani” od mene. Ono što želim reći, jeste da nakon više decenija slušanja njihove muzike, oni jednostavno ne mogu dosaditi. Koliko još takvih bendova znate a da nisu “Rolling Stones”?

Umesto klasične biografije (ima li još neko stariji od 10 godina ko ne zna kako su se upoznali Džon, Pol, Džordž i Ringo?), danas ću uz pomoć ličnog iskustva pokušati da dočaram veličinu ovog benda iz još jednog ugla.

Najstariji snimak The Beatles načinjen u Cavern Club-u 1962.godine

Grupa koja nas razume

U vreme kada sam otkrio “Bitlse” imao sam 10 godina. Pre njih nikada nisam slušao muziku na engleskom jeziku. Onda sam jednog leta sa roditeljima putovao na more i u kolima smo sve vreme slušali kasetu neke grupe koja je pevala na meni nepoznatom jeziku.

Od roditelja sam saznao da je to “najveća grupa na svetu” i da u prevodu njihovo ime znači “bube”. Tog leta sam sve češće pored onih domaćih “razumljivih” bendova puštao i “Bitlse”. Iako nisam imao pojma o čemu pevaju, melodije njihovih pesama su me terale da ih pustim opet i opet.

Tih prvih nekoliko godina, sticajem okolnosti najviše sam slušao “Bitlse” iz njihove prve faze – dakle pesme koje su snimili između 1962. i 1965. Posebno sam voleo “Yesterday” koja mi je ubrzo postala najomiljenija.

Kako sam tih godina bio zaljubljen u jednu devojčicu iz razreda koja je pak izabrala mog druga kao simpatiju, gorko osećanje koje sam imao bilo je jednako ritmu pesme “Yesterday” (čak sam tada poslao pismo Zabavnikovoj “Maloj pošti” sa sve izloženim ljubavnim problemom i vapajem “Šta da radim? Pomozite mi” – toliko bejah očajan).

Tada sam zamolio jednog starijeg rođaka koji je već znao engleski da mi prevede reči pesme. Onaj stih “Yesterday all my trouble seemed so far away” potpuno se uklapao u moje nevolje. “Dok nisam saznao da se moj drug njoj sviđa, moje nevolje su stvarno bile daleko. A to sam saznao juče. Čekaj - juče? Pa kako ovi “Bitlsi” tako dobro poznaju moj život?” pitao sam se dvanaestogodišnji naivni ja. Mislim da je to bio prvi trenutak kada sam počeo da osećam “Bitlse” kao moj omiljeni bend.

Sva raspoloženja

Ako znamo da je Pol Makartni melodiju za ovu pesmu smislio u snu, te i da je njemu samom zvučala toliko poznato da nije bio sasvim siguran da li je on autor ili je nesvesno pokrao nekog drugog, kao i da je kasnije “Yesterday” postala pesma sa najviše obrada u istoriji muzike, nije čudno što mi se baš ona prva uvukla u uši. Kada na to dodamo njenu tužnu atmosferu kao i tekst koji govori o “nemogućnosti da budete sa nekim ko vam se dopada”, bio sam kupljen za sva vremena.

“Bitlsi” su tada napisali recept koji koristim i dan danas. Kada god da sam srećan, tužan, zabrinut, u nedoumici ili umoran od svega, tražim pesmu koja podržava moja osećanja. Iako su to danas neki sasvim drugi muzičari, još uvek se i te kako pronalazim u njihovim pesmama. Kada sam srećan opet nekada slušam “Good Day Sunshine”, kada sam umoran “I’m Only Sleeping”, kada moram da je imam “Got to Get You into My Life”, kada sumiram život “In My Life”, kada sam bez love “You Never Give Me Your Money”, kada bih da pobegnem od celog sveta “She’s Leaving Home” i tako dalje.

Ako ste upoznati sa diskografijom “Bitlsa” primećujete da su sve nabrojene pesme iz drugog dela njihove karijere, koju sam zavoleo u svom srednjem tinejdžerskom dobu i koja mi je i dan danas malčice draža od pesama sa njihovih prvih albuma.

Zrelo doba

Za samo osam godina postojanja, “Bitlsi” su sazreli gotovo na isti način na koji odrasta čovek. Ako uporedimo njihove jednostavne (premda, do-zla-boga zarazne) melodije i često naivne ljubavne tekstove s početka šezdesetih, sa složenim aranžmanima, zrelim tekstovima i ozbiljnom produkcijom iz drugog dela karijere, to bi bilo kao kada bismo poredili znanje klinca izmmeđu 15 i 20 godina, sa životnim iskustvom nekog ko ima preko 40.

Nisu oni jedini bend koji je muzički odrastao tokom karijere, ali ne postoji nijedan bend koji je toliko sazreo za tako kratko vreme. Ako vam nije dosta ilustracija, to je kao kada bi đak prvak preskočio nekoliko razreda i krenuo u šesti, zbog toga što je darovitiji od ostale dece. I to je samo jedan od hiljadu razloga zašto su “Bitlsi” najveća grupa svih vremena.

Ukoliko vam pesme sa prva 4 albuma možda i mogu dosaditi nakon što ih preslušate nekoliko hiljada puta, to je nemoguće reći za remeka dela kakva su “Rubber Soul”, “Revolver”, “The Beatles” (poznatiji kao “beli album”) ili legendarni “Seargent Pepper’s Lonely Heart's Band”. O lepoti ovih albuma znaju i ptice na grani. O njima možete čitati knjige i gledati filmove. Bez trunke preterivanja, ono što su najpoznatija dela Dostojevskog za književnost, odnosno slike Van Goga za likovnu umetnost, to pomenuti albumi predstavljaju za istoriju muzike.

Koliko još znate muzičara čija dela mogu stajati rame uz rame sa jednim Betovenom ili Mocartom?

Za sva vremena

Vremenom, moj muzički ukus je sazrevao. Sve više je bilo bendova iz “prošle” koje sam prerastao “ove” godine. Za razliku od većine ljudi koja muziku ne doživljava mnogo ozbiljno, nikada nisam mogao da jedan isti bend nazivam “svojim omiljenim” duže od par godina. Istina, postoji nekoliko izuzetaka (o kojima ste već mogli da čitate na ovim stranama), a “Bitlsi” su svakako najveći od svih.

Zamislite dvanaestogodišnjeg klinca koji je u celom svmom kratkom životu čuo tridesetak albuma, koji vrlo malo zna engleski, koji nikada u životu nije bilo na koncertu i koji tvrdi da su mu “Bitlsi” omiljeni bend. A onda zamislite čoveka u srednjim tridesetim, koji je pretdhodne dve i po decenije proveo aktivno slušajući muziku, iza koga su na desetine hiljada preslušanih albuma svih mogućih žanrova, na stotine posećenih koncerata, a poznavanje engleskog mu je na poprilično zavidnom nivou. I on tvrdi da su mi “Bitlsi” omiljeni bend. Ne, to nisu dva različita čoveka, sve vreme pričamo o jednom istom.

Šta nam to govori o njemu? Pa ne mnogo više od onoga što sam napisao, ali ovde uopšte nije reč o njemu, već o “Bitlsima”. Lični primer sam iskoristio samo da (po ko zna koji put) oslikam veličinu kvarteta iz Liverpula. Sećam se da sam tokom svog života slušao zaista sve i svašta. To što sam voleo neke bendove u to doba danas me čini ponosnim, a bogami bilo je mnogo onih grupa zbog kojih se danas stidim. Kada pričamo o tom klinačkom, tinejdžerskom periodu, ovih potonjih grupa je bilo mnogo više…kao verovatno i u svačijem periodu osnovne škole. Ipak, jedna grupa je preživela sve testove godina, upoređivanja sa svim ozbiljnim muzičarima (iz sveta džeza, klasike, roka) koje sam voleo i još uvek volim. Mislim da više nema potrebe da pominjem o kojoj grupi se radi.

U jednoj pesmi sa albuma “Seargent Pepper’s Lonely Heart's Band” Pol se pita “Da li ću ti biti potreban sa 64 godine?”. Ukoliko to pitanje preformulišemo tako da nas Pol pita “Da li će ti biti potrebni “Bitlsi” kada TI budeš imao 64 godine?”, odgovor bi bio “Bitlsi” mi neće trebati samo kada budem imao 64, nego i kada napunim 104”.