VIS Idoli: Školski drugovi iz muzičke enciklopedije

Mar 04, 2019

Veličina onih albuma koje nazivamo antologijskim jeste u činjenici da su pomirili najrazličitije ukuse. Njih podjednako vole i oni koji od muzike ne traže ništa više od melodične pesme, ali i oni najprobirljiviji muzički zaljubljenici. Neke od tih ploča su pažljivo osmišljavane, dok su neke (kao na primer ova o kojoj danas pričamo) proizvod spontanosti. Ono što svi ti albumi imaju zajedničko jeste da su odoleli zubu vremena i da na svom kvalitetu nisu izgubili ni mnogo decenija nakon što su objavljeni.

Baš takav je album “Odbrana i poslednje dani” beogradskog benda “Idoli”, objavljen pre više od 30 godina. Među ljubiteljima ovog izdanja pronaći ćete poklonike “Bajage i instruktora”, Selin Dion, Fila Kolinsa i Stinga, ali i one koji vole Džona Koltrejna, “Velvet Underground”, “Kraftwerk”, Elvisa Kostela, Dejvida Silvijana ili “Sonic Youth”. Složićemo se da su takvi albumi retkost na bilo kom meridijanu, a naročito u jednoj maloj zemlji na istoku Evrope.

Drugovi iz školske klupe

Vlada Divljan je kraj sedamdesetih proveo u nekoliko bendova: prvo je tu bio sastav “Merlin” (naravno da nema veze sa istoimenom sarajevskom grupom koja tada nije ni postojala), nakon čega je svirao u grupi “Zvuk ulice”. Pored njega, u tom bendu je bio basista Zdenko Kolar, klavijaturista Dragan Mitrić i bubnjar Kokan Popović. Nakon nekoliko koncerata (između ostalih, jedan beše i na zaječarskoj Gitarijadi) i par demo snimaka, “Zvuk ulice” prestaje sa radom 1979. godine, kada Mitrić odlazi u grupu “Bulevar”, a Popović u prateći bend Slađane Milošević.

Krajem iste godine, Divljan i Kolar prave novi sastav kome se priključuju Srđan Šaper i Nebojša Krstić, kao i bubnjar Boža Jovanović. Prvi naziv benda je bio “Dečaci”, a početkom 1980. menjaju ime u “VIS Idoli”. Kako su se Kolar i Divljan znali praktično iz vrtića, a Šaper i Krstić bili Vladini drugovi iz srednje škole, nećemo pogrešiti ako kažemo da je postava “Idola” bila skup drugara iz školske klupe.

Inače, to “VIS” je skraćenica od “vokalno instrumentalni sastav” i bila je svojevrsna parodija na gomilu sastava sa ovih prostora iz šezdesetih koji su u svom nazivu imali taj prefiks. Tu dosetku svakako ne treba mešati sa današnjim grupama, takozvane “splavarske” orijentacije, koje masovno nakon imena grupe dopisuju “bend”. “Idoli” su bili ironični, dok pomenuti “bend” sastavi neretko mešaju termine “ironija” i “aronija”.

Kako legenda kaže, zvaničan datum nastanka “Idola” jeste 1. mart 1980. kada su održali prvu probu, a iste godine u junu, u beogradskom SKC-u zajedno sa još nekim “novotalasnim” bendovima održali su prvi koncert.

Bend o kome se priča

Već naredne, 1981. godine, “Idoli” zajedno sa grupama “Šarlo akrobata” i “Električni orgazam” učestvuju na kompilaciji “Pakat aranžman”. Iste godine objavljuju i prvi mini album jednostavnog naziva “VIS Idoli”. Na tom izdanju se našla obrada starog hita Darka Kraljića, kog je proslavio Đuza Stojiljković u filmu “Ljubav i moda” (“najbeogradskijem od svih beogradskih filmova”, kako su ovo ostvarenje nazivali neki zaljubljenici u našu prestonicu), a ironijom su nastavili da se igraju u srceparajućoj baladi “Malena”.

Još dve pesme koje su se našle na ovom izdanju “Dok dobuje kiša u ritmu tam-tama” i “Zašto su danas devojke ljute” postali su hitovi, a danas ih komotno možemo nazvati beogradskim evergrinom.

S obzirom na sve pomenuto, kako bi današnji klinci rekli “hajp” oko “Idola” je ranih osamdesetih bio ogroman, tako da ne čudi da se za njihov prvi samostalni koncert u junu 1981. godine tražila karta više, a tapkaroši su trljali ruke.

Ipak, da je među svom tom gomilom sveta ipak bilo malo više onih koji su u pesmi “Malena” čuli “aroniju” umesto “ironije”, dokazuje zbunjenost mnogih sledećim album “Idola”, ujedno i jednom od najvažnijih ploča sa prostora bivše Jugoslavije.

Odbrana

Leta 1981. godine u grupu dolazi bubnjar Kokan Mladenović (svirao sa Vladom u “Zvuku ulice”), a “Idoli” ulaze u studio da snime svoj prvi, pravi album. Ploča je naslovljena “Odbrana i poslednji dani” po romanu Borislava Pekića, ali sem naslova, grupa nije baš bila sasvim sigurna kako želi da taj album zvuči. Daleko od toga da nisu imali ideje, čak naprotiv - ali trebalo je nekako te ideje spojiti u jednu celinu.

Tih godina, u Jugoslaviji je vladao komunizam, a samim tim mešanje muzike i religije pre se moglo nazvati avangardom nego pomodarstvom (za razliku od današnjeg vremena na primer). “Idoli” su to znali i želeli su da prodrmaju sistem.

Na originalnom omotu je trebala biti freska Belog anđela, ali Jugoton to nije dozvolio. Kompromis je nađen u detalju sa ikone Svetog Nikole kog je fotografisala Goranka Matić (vizuelni hronolog beogradskog novog talasa), dok je ime albuma napisano ćirilicom, u fontu koji je podsećao na duhovna pisma. Kada na to dodamo da je njihov koncert 1982. u SKC-u počeo zvucima crkvenog hora, kao i da je pred publikom bina bila okađena, jasno nam je koliko su “Idoli” bili ozbiljni u nameri da “isteraju svoje”.

Iako je ovaj album imao elemente duhovne muzike, daleko od toga da “Odbranu” možemo nazvati nekom etno pločom. Ovde ste mogli čuti i pank, i nju vejv, i onaj zdrav pop zvuk, a na trenutke ste mogli prepoznati suptilne uticaje džeza i klasične muzike. Beše to umetničko delo u svakom smislu te reči.

Kritika je album dočekala uglavnom hvalospevima, dok je publika bila zbunjena. Tome u prilog govori i tiraž – njihov prethodni mini album prodao se u 200.000 primeraka, sledeće izdanje “Čokolada” u nešto manje od 400.000, dok je odbranu kupilo “samo” 50.000 ljudi. U poređenju sa današnjim tiražima, to je ogromna brojka, ali u vremenu blagostanja i SFRJ to je bio mali tiraž.

Ipak, kako su godine prolazile, sve više ljudi je uviđalo vrednost ovog albuma. U pitanju je izdanje koje “ne radi” na prvu loptu, koje zahteva pažnju, vreme i posvećenost. Uostalom, kao i sva velika umetnička dela.

Razlaz

Sledeće godine, “Idoli” objavljuju album “Čokolada” koji je svakako njihovo komercijalno najuspešnije izdanje. O tome govori i pomenuti tiraž koji bi komotno mogao izaći na crtu tiražu kog danas imaju neke svetske pop zvezde. Nakon što su uradili muziku za film Dinka Tucakovića “Šest dana juna” (u kom je glavnu ulogu igrao Nebojša Krstić), “Idoli” prestaju sa radom 1984. godine.

Iako su bili školski drugovi, njihovi putevi se se kasnijih godina potpuno razišli. Vlada Divljan (bez sumnje najkreativniji i najdarovitiji od svih “Idola”) nastavio je da se uspešno bavi muzikom, dok Zdenko Kolar svira bas u bluz grupi “Zona B” (a osamdesetih je bio poznat i kao vozač tramvaja). Za razliku od njih dvojice koji su ostali verni muzici, Šaper i Krstić to već dugo nisu. Njih dvojica su 1987. snimili ploču “Poslednja mladost u Jugoslaviji”, a devedesetih su imali bend “Dobrovoljno pevačko društvo”. Kako je Krstić bio školski drug sa Borisom Tadićem, baš on je izabran za njegovog savetnika tokom svog predsednikovanja, a njegova dela u poslednjoj deceniji nećemo komentarisati na ovim stranicama, jer bi to prešlo sve granice pristojnosti . Od tada, jedino što povezuje Krstića sa muzikom jeste njegova frizura koje neodoljivo podseća na Dejvida Birna, nekada lidera benda “Talking Heads”. Šaper se bacio u svet marketinga i već nekoliko godina je praktično nemoguće da se bilo gde oglasite u Srbiji, a da ne dobijete zeleno svetlo od njegove firme.

S obzirom na sve to, ne treba da čudi što odnosi između Divljana sa jedne i Šapera i Krstića sa druge strane nisu bili dobri, tj. praktično nisu postojali do preranog kraja Divljanovog života. Ako znamo da je Šaper napisao tek nešto manje pesama od Divljana na “Odbrani” i da nedvosmileno poseduje veliki dar kada je muzika u pitanju, ne ostaje nam ništa drugo osim da žalimo što ova 4 kreativna čoveka verovatno više nikada neće snimiti ništa zajedno.

No čak i ako je tako, činjenica da su nam ostavili nekoliko desetina predivnih pesama i jedan album koji spada među najvrednija izdanja snimljena na srpskom jeziku, a sasvim sigurno i šire, daje nam više razloga za radost nego za bilo šta drugo.

Vlada Divljan je preminuo 4.marta 2015.godine u Beču. Tog dana ne samo Srbija, već ceo prostor koji se nekada nazivao Jugoslavija izgubili su verovatno jednog od najtelantovanijih muzičara u svojoj istoriji.