Beach Boys: Povratak na plažu

Feb 13, 2019

“The Beach Boys” su svakako jedan od najuticajnih bendova u istoriji popularne muzike, a početkom šezdesetih su uz “Bitlse” bili i najpopularnijii bend na svetu. Gotovo sve ono što su snimili u toj dekadi može se naći u bilo kom udžbeniku pop muzike, a “Pet Sounds” je i od strane kritike i publike odavno priznat kao jedan od desetak najvažnijih albuma ikada objavljenih .

A onda su došle tužne sedamdesete i očajne osamdesete. Nakon što njegovo remek delo “Smile” nije bilo objavljeno, samopouzdanje Brajana Vilsona bilo je potpuno skrhano i kombinacija mentalnih bolesti, droga i nezdravog načina života potpuno ga je udaljila sa trona najtalentovanijeg američkog pop kompozitora.

Istina, početkom sedamdesetih grupa je još i objavila nekoliko dobrih albuma, no i oni su bili ispod standarda na koji su nas “The Beach Boys” navikli. Ostatak grupe, predvođen “preduzimljivim” Majkom Lavom, osamdesetih godina odlazi u potpunu samoparodiju i sumnjam da je iko ko je pre tog vremena voleo “Beach Boys”, uživao u smeću koje smo čuli na pločama “The Beach Boys”, “Still Cruisin” ili “Summer in Paradise” (sem možda penzionera po američkim banjama).

Kako se prošle godine navršilo pola veka od osnivanja grupe, želja Majka Lava da unovči taj jubilej bila je jača od ponosa, a s obzirom da je bio svestan da će zaraditi mnogo više sa Brajanom nego bez njega, rešio je da nakon gomile međusobnih tužbi zakopaju ratne sekire i predloži (čitaj “moli”) Brajana da ponovo snime album zajedno.

Bombastične najave

29. studijski album grupe “The Beach Boys”, najavljen je kao njihovo prvo izdanje u originalnoj postavi još od pomenute ploče “Summer in Paradise” iz 1992. Brus Džonston ga je opisao kao stilski nastavak ploče “Sunflower”, dok je često pompezni Majk Lav otišao toliko daleko, ocenjujući da je “That Why God Made the Radio” najbolji “The Beach Boys” album još od “Pet Sounds”.

Ako znamo da Denis i Karl Vilson nisu među živima, a da je Džonston postao član benda kasnije, jasno je da od originalne postave nema ni govora. Istina, tu je gitarista Dejvid Marks koji je bio u bendu od 1962. do 1963, no njegova uloga je ovde malo veća od simbolične.

Kada na sve to dodamo da je kreativni genije u Brajanu Vilsonu “otišao da spava” krajem šezdesetih, da se glas Ala Žardina čuje tek u tri pesme, a da će Lav izjaviti i da je poreklom sa Marsa ako će za to dobiti neke pare, jasno nam je koliko one izjave o nasledniku albuma “Sunflower” i “Pet Sounds” nemaju veze sa realnošću.

Kada sve ovo uzmemo u obzir, verujem da ćete razumeti zašto nisam bio preterano uzbuđen informacijom da će jedan od bendova koje volim najviše na svetu, snimiti novi album.

Jednostavno rečeno, očekivao sam prosek u rangu jeftine pesme “Kokomo” snimljene za potrebe filma “Koktel”. Ipak, ispostavilo se da nisam baš bio potpuno u pravu. “That Why God Made the Radio” se naravno ne može meriti ni sa čim što je grupa objavila šezdesetih, a i dobar deo sedamdesetih, no nisam očekivao ploču koja će biti lepša od svega što je pod imenom “The Beach Boys” objavljeno u poslednjih tridesetak godina…i to bez obzira što taj zadatak sam po sebi i nije mnogo težak.

Stara slava u novom ruhu

Kada to kažem, tu pre svega mislim na pesme “From There to Back Again” i “Summer’s Gone”. U ovoj prvoj čujemo duet Žardina i Vilsona koju prati predivna orkestracija i vokalne harmonije koje podsećaju na zlatne “The Beach Boys” dane, dok balada “Summer’s Gone” zvuči kao da ju je Brajan snimio iste noći kada i “Surf’s Up”.

Ove dve numere su dokaz da onaj genije u Brajan nije baš sasvim umro, kao i da glas Ala Žardina zvuči gotovo identično kao pre 50 godina. Obrnite, okrenite, secirajte, analizirajte ove dve pesme i zaključak se nameće sam po sebi, a on glasi da pred sobom imate dva savršeno izvajana dijamanta pop muzike.

Ostatak ploče se kreće između iznenađujuće solidnih pop pesama (uvodni intro “Think About the Days”, zatim naslovna, “Isn’t It Time”, “Shelter”, “Pacific Coast Highway”) do krajnje ljigavih (“Daybreak Over the Ocean” ili “Beaches in Mind”). Stihovi su uglavnom naivni, često i smešni (“As for the past, it's all behind us / Happier now, look where life finds us / Singing our songs is enough reason / Harmony boys is what we believe in / Some said it wouldn't last / All we can say is we're still having a blast”), ali takođe nekad i otkrivaju zanimljivu samoironiju (“We’re back together / Easy money / Ain’t life funny” čuje se u “Spring Vacation”).

Prijatno iznenađenje

Iako se Brajanove današnje čarolije u studiju ne mogu porediti sa onima iz druge polovine šezdesetih, izgleda da je još uvek u stanju da “odvoji žito od kukolja”. S obzirom da je on producirao ceo album, informacija da na “That Why God Made the Radio” ne dominiraju jeftine, klavijaturama obojene pop pesme u pokušaju, potpuno dobija na smislu.

Kada sve saberemo i oduzmemo, dolazimo do sledećeg zaključka – ako ovo i nije album sa kojim se “The Beach Boys” mogu ponositi, još manje je ploča koje se moraju stideti. A kada se setimo šta je sve pod njihovim imenom objavljivano poslednjih nekoliko decenija, jasno vam je koliki je ovo napredak. Treba pomenuti i da je sudeći po generalnom mišljenju muzičke kritike ovo najbolje ocenjen “The Beach Boys” album još od izdanja “Love You” iz 1977. godine.

Istina je da bi ovom albumu možda više pristajao naslov “that’s why god made the shuffle”, ali s obzirom na moja (ne)očekivanja pre nego što sam čuo išta sa ove ploče, kada sam je interno već nazivao “that’s why god made the skip”, priznajem da me je bend pozitivno iznenadio. Uostalom predrasude nikada nisu donele ništa dobro.

Svako svojim putem

Primirje nije dugo trajalo. S obzirom da je upravo Lav taj koji polaže pravo na ime “The Beach Boys”, već nakon što je grupa snimila ovu ploču i zajedno odsvirala nekoliko koncerata tokom leta 2012,godine, Lav je rešio da bend krene na jesenju turneju bez Brajana Vilsona, Ala Žardina i Dejvida Marksa.

S obzirom na trud koji su ova trojica uložili u stvaranje ploče “That Why God Made the Radio”, jasno je da su bili razočarani Majkovom odlukom. To ih ipak nije sprečilo da pod svojim imenima održavaju koncerte, uporedo sa frakcijom koju su činili Lav i Džonston. Ne ulazeći u razloga njihovog novog razlaza, tužna je činjenica da je ponovo nastao cirkus koji nikako ne priliči jednom od najvažnijih pop bendova svih vremena.

Svakog leta intenzivno slušam stare “The Beach Boys” albume. Oni boje leta nekim čudesnim bojama, još od kada sam bio tinejdžer. Sumnjam da će mi pored toliko njihovih divnih starih ploča, ova nova obeležiti neko predstojeće leto, a nisam ni sasvim sigurno da na njoj ima dovoljno materijala za tako nešto.

Ipak, ko zna - možda će nekom drugom tinejdžeru upravo ovaj album svirati u pozadini dok bude smišljao način kako da provede leto koje stiže za par meseci i možda baš zahvaljujući ovoj ploči dođe do nekih starih bisera koje je propustio. A “Today”, “Pet Sounds”, “Sunflower”, “Surf’s Up” ili “Smiley Smile” to svakako jesu.