Curtis Mayfield: Prvi glas crne Amerike

Oct 24, 2018

Njegovo ime je među prvim asocijacijama za soul muziku. Jedan je od prvih muzičara koji se borio za prava crnaca i to u vreme kada to nije bilo nimalo pomodno.

U svojim pesamama opisao je težak život u crnačkom getu nekoliko decenija pre nego što su se uopšte rodili reperi koji se u svojoj muzici ne bave nijednom drugom temom. Njegovu pesma “Keep on Pushing” izabrao je lično Martin Luter King kao himnu Afro-američkog pokreta za ljudska prava.

Njegov veliki hit “Move on Up” spada među najpoznatije singlove u istoriji soul muzike i do danas su ga obradile stotine muzičara. Ukoliko se još uvek pitate ko je tema današnjeg teksta, mislim da će vam reči Kertis Mejfild dosta toga reći.

Od “Alphatones” do “The Impressions”

Kertis Mejfild je rođen u Čikagu 1942. godine. Još kao sedmogodišnjak počeo je da peva u crkvenom horu, a samo par godina kasnije naučio je da svira gitaru. Svoje prve pesme je počeo da piše već kada je imao 12 godina, a tada je osnovao i svoj prvi bend “Alphatones”.

Nakon što se sa roditeljima preselio u severni deo Čikaga 1954, pevajući u crkvenom horu upoznaje Džerija Batlera koji ga poziva u svoju soul grupu “The Roosters”. Bend ubrzo menja ime u “The Impressions” i već 1958. doživljavaju prvi uspeh sa pesmom “For Your Precious Love”.

Ubrzo posle toga, Džeri Batler napušta grupu a na njegovo mesto dolazi stari “The Roosters” član Fred Keš. Osnovu benda čine Sem Gud, Keš i Mejfild, a odlaskom Batlera, Kertis postaje glavni pevač i autor.

Glasnogovornik crne Amerike

Tokom šezdesetih, “The Impressions” su objavili desetak albuma, a najveći hit bila je pesma “Gypsy Woman” koju je pevao Mejfild. Njihova muzika bila je mešavina gospela, ritma i bluza, soula i popa, a za razliku od mnogih tada aktuelnih du-vap sastava koji su najčešće pevali ljubavne pesme, “The Impressions” su bili društveno osvešćeni i politički angažovani (i to zahvaljujući Mejfildu, pre svih).

Krajem šezdesetih, dešavale su se velika previranja u američkom (i ne samo američkom) društvu. Ako znamo da je da je borba protiv nepravde bila jedna od najizraženijih odlika Mejfildovog karaktera, kao i da je odrastao u siromašnim delovima Čikaga osećajući na svojoj koži nepravdu koju su tada doživljavali crnci u Americi, onda je jasno zašto se priklonio Američkom pokretu za ljudska prava kog je predvodio Martin Luter King.

Tako su “The Impressions” 1967. snimili pesmu “We’re a Winner” čiji tekst je ohrabrivao crnce da dignu glas protiv rasizma i danas se smatra jednom od najvažnijih pesama kada je ovaj pokret u pitanju . O sličnoj temi su govorile Mejfildove pesme “People Get Ready”, “Amen” i “Keep on Pushing”, od kojih je ova poslednja ostavila veliki utisak na Martina Lutera Kinga, pa se tako mogla čuti pre svakog njegovog obraćanja javnosti.

Tih godina, uz Džejmsa Brauna i Slaja Stouna, Kertis Mejfild je bio bez sumnje najangažovaniji crni muzičar kada su u pitanja prava Afro-američke rase.

Legendarni debi album

I pored činjenice da je krajem šezdesetih karijera grupe “The Impressions” bila u uzlaznoj putanji, Mejfild je rešio da napusti bend i započne sopstvenu karijeru. Kada imate u vidu koliko je njegov autorski pečat u grupi bio jak, jasno je da je bilo samo pitanje vremena kada će se to desiti.

1970. godine, Mejfild osniva svoju diskografsku kuću “Curtom Records”, za koju objavljuje prvi album pod svojim imenom, naslovljen samo kao “Curtis”. Za razliku od relativno jednostavne forme koju su imale “The Impressions” pesme, Mejfildov debi album bio je mnogo složeniji.

Pored pop i soul muzike u kojima se snalazio kao riba u vodi tokom cele svoje karijere, na albumu “Curtis”, Mejfild se igrao sa fankom, džezom i psihodeličnim zvucima.

Otud i neki kasniji novinarski napisi koji su okarakterisali Mejfildov debi kao “ploču koja je za američku soul muziku sedamdesetih godina imala sličnu težinu kao legendarni “Sgt. Pepper's Lonely Hearts Club Band” za pop muziku u prethodnoj deceniji”.

Mejfild se i dalje bavio ljudskim pravima, ali se ovog puta okrenuo i hedonizmu, pa se tako pesma sa ovog izdanja “Move on Up” i danas sluša na žurkama kada je atmosfera najvrelija. Optimizam koji nosi ovaj veliki hit izbija iz svakog tona, a nada da dolaze bolji dani očigledna je i u tekstu. Tako stih “Remember your dreams are your only schemes, so keep on pushin’ ” zvuči idealno za posvetu na knjizi kojoj ćete nekom pokloniti za rođendan, na primer.

Ukoliko ste rešili da se upoznate sa Mejfildovom solo karijerom, teško da ćete pronaći bolje izdanje od ovog. “Curtis” čak i danas, 43 godine nakon što je objavljen, zvuči sveže i inovativno. Ako kažete za ovaj album da je remek delo, uopšte nećete pogrešiti.

“Super Fly”

Nakon komercijalno nešto manje uspešnog izdanja “Roots”, Mejfild je 1972. godine snimio muziku za film “Super Fly”. Iako je reč o saundtraku, “Super Fly” je u stvari bio konceptualan album, koji je govorio o životu dilera droge.

Mejfild je na savršen način spojio radnju iz filma i jad i bedu narkomanskog sveta kom je bio svedok dok je odrastao u siromašnim krajevima Čikaga. Kao što se nekoliko godina ranije borio protiv ugnjetavanja ljudskih prava, tako je ovde na indirektan, ali prilično jasan način govorio o zlu koje uzrokuje korišćenje narkotika.

Album je doživeo ogroman uspeh, a danas je mnogo poznatiji nego sam film. Kada je soul i fank muzika u pitanju, pesme sa ovog albuma kao što su “Pusherman” i “Freddie’s Dead” danas spadaju u klasike žanra.

Zahvaljujući uspehu sa “Super Fly”, Mejfild je bio zasut pozivima da producira muziku iz mnogih filmova, pa je tako sarađivao sa Aretom Frenklin, Gledis Najt, Mejvis Stejpls (koja je objavljivala ploče za njegov “Curtom Records”) i mnogim drugima.

Tokom sedamdesetih, Mejfild je objavio još 8 albuma od kojih je verovatno najlepši “There’s No Place Like America Today” iz 1975.

Nije zgoreg pomenuti da se baš ova ploča našla u knjizi Robert Dimerija “1001 album koji morate čuti pre nego što umrete”.

Novi svetski poredak za kraj

Osamdesete godine nisu bile preterano plodne za Mejfilda, s obzirom da većina albuma koje je objavio u toj dekadi po kvalitetu ne mogu parirati onim malopre pomenutim. Na žalost, kraj te decenije nije mu doneo ništa dobro ni kada je zdravlje u pitanju.

Naime, 1990. godine, na jednom koncertu u Njujorku, deo teške opreme koja je osvetljavala binu pao je pravo na Kertisa, ostavljajući ga paralizovanog od vrata na dole. Iako više nije mogao da svira gitaru, nije se predavao.

Nastavio je da piše pesme i peva, a s obzirom na stanje u kome je tada bio, njegov poslednji album “New World Order” (u prevodu “Novi svetski poredak”) iz 1997. godine dobija na težini.

Gotovo ceo album, Mejfild je otpevao u ležećem položaju i često je snimao stih po stih, jer mu zdravstveno stanje nije dozvoljavalo drugačije. I pored tih specijalnih okolnosti, “New World Order” je najlepši album kog je Mejfild snimio još od sedamdesetih, a posebno su se izdvajale pesme “We People Who Are Darker Than Blue”, “Just a Little Bit of Love” kao i naslovna tema.

Mejfild je preminuo od posledica dijabetesa krajem decembra 1999. samo 2 godine nakon što je objavio svoj poslednji album. Imao je 57 godina.

Podatak da je tokom karijere osvojio mnogobrojne Gremi nagrade, te da je uvršćen u Hol slavnih sa grupom “The Impressions”, ali kao i solo izvođač, manje je važan od činjenice da njegova muzika i dalje živi, osvajajući srca novih generacija. Kada je u pitanju soul muzika, borba protiv raznih nepravdi, slavljenje života i hedonizma, teško da ćete naći muzičara koji je ostavio veći pečat od Kertisa Mejfilda.