Jonathan Jeremiah: Muzičar za sve generacije

Aug 15, 2018

Sasvim je prirodno što većina muzičara starih dvadeset i kusur godina teži zvuku koji je moderan i u trendu. To je ritam njihovog vremena i svirajući pesme koje najbolje razumeju njihovi vršnjaci osećaju se kao riba u vodi. Međutim, činjenica je da svako vreme ima svoje breme, kako kažu oni nešto stariji.

Šta to tačno znači? Pa mnogi od aktuelnih trendova će kroz koju godinu biti potpuno zaboravljeni a sa njima i gomila muzičara koja ih je pratila. Istina je da su mnogi od njih toga svesni i da ne mare mnogo, jer će zarad trenutne omiljenosti pristati i na potencijalni zaborav koji će kasnije uslediti.

Ipak, na radost slušalaca koji polažu na one univerzalne vrednosti, one koje neko delo čine istovremeno aktuelnim ali i vanvremenskim, postoje neki mladi muzičari čiji stvaralački pristup spašava njihove pesme od oštrog zuba vremena.

Upravo je jedan od takvih muzičara i i junak našeg teksta, britanski kantautor Džonatan Džeramaja (Jonathan Jeremiah). Iako je svoj prvi album snimio u svojim ranim dvadesetim, dok ga slušate mogli biste se zakleti da njegov autor ima bar duplo više godina. U pitanju je ploča koja zvuči kao neki klasični album iz vremena kada su obeležja pop muzike bili akustični instrumenti i jak autorski pečat, dok je više nego očigledno da produkcijski pripada 21. veku. Ko je uopšte taj pevač koji nosi prezime kao onaj popularni strip junak?

“Zvezda” Vemblija

Džonatan Džeramaja se rodio u Londonu 1982, a odrastao je u njegovom severnom delu, u aveniji Četsvort. Dok su sredinom devedesetih njegovi vršnjaci ludeli za Em Si Hamerom i grupama “C & C Music Factory” i “Ace of Base”, Džonatan je uživao u pop muzici sedamdesetih.

Zasluga za to pripada njegovom ocu, koji je posedovao ogromnu kolekciju ploča iz tog vremena. Tako je Džonatan, umesto da krišom čita stripove ispod radnog stola dok kao radi domaći, do iznemoglosti preslušavao ploče muzičara kao što su Nil Jang, Ket Stivens, Teri Kalijer, Džejms Tejlor ili bendova “America”, “The Delfonics” ali i “The Smiths”. Pod njihovim uticajem je počeo da piše i sopstvene pesme na gitari, a to se desilo već kada je imao 14. godina.

Opet zahvaljujući svom ocu koji je radio kao električar na čuvenom Vembli stadionu u Londonu, Džonatan je dobio svoj prvi posao kao radnik obezbeđenja na istom mestu. U jednom od nedavnih intervjua, Džonatan se seća vremena kada je stajao na bini Vemblija u toku priprema za velike koncerte, zamišljajući da će ceo stadion uskoro biti ispunjen desetinama hiljada ljudi koji su došli da čuju njegovu muziku. S obzirom da je oduvek imao razvijenu maštu, nije mu mnogo trebalo da zaboravi da je on tu samo da obezbeđuje binu tokom tonske probe kada i nema mnogo potrebe za nekim sigurnosnim merama.

Kako sam kaže, osećaj dok stojite na bini Vemblija (pa makar stadion tada bio i prazan) jeste moćan, ali većinu svojih prvih pesama Džonatan je napisao u miru svoje sobe, bez ikakve svesti o broju ili profilu publike koja će ih slušati.

Temeljno spremanje debi albuma

Većina muzičara iz tatine kolekcije ploča bila je iz Amerike, te ne čudi zašto je Džonatan svoje prve ozbiljne pesme napisao baš kada je otišao na ovaj kontinent. Iako je tada tek ušao u dvadesete, bio je sto odsto siguran kako želi da zvuči njegov prvi album. I ne samo da je bio siguran, već je snimio i dvadesetak pesama koje je rešio da objavi.

Premda je u osnovi većine tih pesama bila akustična gitara ili klavir, Džonatan je hteo da njegov prvenac zvuči mnogo raskošnije. Želeo je ceo bend, gudače, duvače, a po mogućnosti i ceo orkestar. Kako to obično biva, želje su jedno a realnost drugo. Da bi snimio debi album o kakvom je maštao, Džonatanu je trebalo mnogo novca. Rešen da istera svoje do kraja, doneo je odluku da je bolje da te pesme sačekaju vreme kada će finansijski biti u stanju da ih snimi kako je i zamišljao, nego da ih osakati tako što će ih objaviti u sirovim verzijama.

Iako se to čekanje proteglo na čak 6-7 godina, rezultat nam govori da se i te kako isplatilo. Te njegove pesme su dobile još i lepše ruho nego što je Džonatan zamišljao. Na njegovom debi albumu “A Solitary Man”, svirala je duvačka sekcija Džejmsa Brauna, bubnjar hip hip sastava “The Roots” Kuestlav, nekadašnji gitarista benda “Suede” Bernard Batler, ali i još preko 60 studijskih muzičara.

Susret svih tih muzičara različitih generacija, pomešan sa duhom prošlih vremena kojim su mirisale Džonatanove pesme, uz produkciju za koju je bio zadužen on lično, doneo je ploči “A Solitary Man” onu malopre pomenutu univerzalnu vrednost – beše to album za koji niste sa sigurnošći mogli da kažete da li je objavljen 1971. ili 2011. A činjenica nam kaže da je ipak bila u pitanju 2011, što je bilo čitavih 7 godina nakon što je Džonatan napisao većinu ovih pesama (napisao ih je kada je imao 22, objavio kada je napunio 29 godina).

Slušajući “A Solitary Man”, biće vam savršeno jasan smisao Džonatanovog strpljenja sve te godine. “Ili će moja muzika zvučati onako kako ja želim, ili je neće ni biti” rekao je jednom. Na našu sreću, desilo se ovo prvo.

“Gold Dust”

S obzirom da je prošlo toliko vremena između nastanka pesama i njihove realizacije, nije ni čudo što je Džonatan već imao spreman drugi album. Ideja za njegov ovogodišnji album “Gold Dust” rodila se tokom Džonatanovog boravka u Berlinu. Po njegovim rečima, početak prve pesme sa albuma, ujedno i naslovne, dočarava osećaj kada ulaziš u zadimljeni noćni klub krcat ljudima, da bi njeno finale bilo jednako osećaju koje imaju oni koji mamurni napuštaju isti taj klub u ranim jutarnjim satima, dok se probijaju prvi sunčevi zraci.

Ostatak albuma je dvadesetčetvoročasovna šetnja u kojoj Džonatan sreće razne likove (vesele i tužne, zavodnike i gubitnike, zaposlene i nezaposlene, stare i mlade), da bi se sve okončalo numerom “Caffeine and Saccharine” kojom je želeo dočarati smiraj dana, kada umorni ležete u krevet okruženi punim pepeljarama i praznim flašama.

U pesmi “Everyday Life” on je nemi posmatrač svakodnevnog života koji teče oko nas (“deca se igraju na ulici, mama sprema ručak, ljudi odlaze na posao, lopovi pljačkaju stanove”), u “All We Need is a Motorway” peva o novom životu u kući pored mora, a sve što nam je potrebno za taj veliki korak jesu “spakovani koferi i autoput”, dok je “You Save Me” prelepa ljubavna balada odsvirana na klaviru, koju je komotno mogao potpisati i Elton Džon sredinom sedamdesetih.

Kao i na prvom albumu, i na “Gold Dust” čujemo orkestraciju, ali ove pesme, što je nekako i logično, zvuče zrelije i još sigurnije u sebe nego na debi ploči.

Za sva vremena

Kada neko tretira svoju muziku sa ovoliko pažnje i misli na toliko sitnih detalja, praktično je nemoguće da taj trud prođe nenagrađen. Iako je teško poverovati da će Džonatan jednog dana zaista napuniti Vembli stadion svirajući ovako intimne pesme, uopšte nema sumnje da je pred njim blistava karijera. Malo je muzičara koji su u svojim dvadesetim imali ovakvu svest o univerzalnosti svojih pesama.

Bez obzira da li volite Nika Drejka, Barta Bakaraka, Skota Vokera, Boba Dilana, Ala Grina, bendove “The Roots”, “Black Keys”, “Oasis”, “Interpol” ili “Outcast”, odnosno muzičke žanrove kao što su akustični pop, soul, folk ili džez, gotovo je sigurno da ćete pronaći nešto za vaše uvo na jednom od dva Džonatanova albuma.

A ono što je možda i još važnije jeste da ih je njihova izvanvremenska lepota već sada učinila spašenim od zaborava. Uostalom, kada bi postojala neka čudna kladionica u kojoj biste mogli da se kladite da će se muzika Džonatana Džeramaje slušati i za 20-30 godina, i kada bih kojim čudom imao kasicu prasicu – okrenuo bih je naopačke i do poslednje pare bih sve uložio na tu tvrdnju!

Džonatan Džeremaja je objavio treći album "Oh Desire" 2015.godine, a svoj četvrti album "Good Day" objaviće krajem ovog meseca, i sa tog albuma možete poslušati pesmu "Mountain".