Godina Džonija Keša

Mar 01, 2018

Kada god pomislim na Džonija Keša (Johnny Cash) u glavi mi je potresan spot za pesmu „Hurt“. Reditelj spota Mark Romanek uspeo je u samo četiri minuta da smesti gotovo sve one bitne stvari iz Kešovog života: mladost, iskustvo, religiju, karakter, ljubav i nemerljiv talenat. U tom spotu vidimo ostarelog Džonija kome se tresu ruke, kao i njegovu suprugu Džun Karter Keš čije lice je na ivici suza.

Činjenica da je ona preminula samo tri meseca nakon snimanja spota, a Džoni sedam meseci kasnije, ovom video kolažu daju posebnu dozu simbolike. Te slike starog bračnog para Keš, prošarane njihovim snimcima iz mladosti (od kojih je posebno zanimljiv onaj na kome Džoni obilazi napuštenu kuću u kojoj je odrastao), kao i slikama Isusa Hrista razapetog na krst kome upravo zabijaju eksere u ruke, vlaže oči svakom živom biću kome srce stoji na pravoj strani.

Kada bih bio primoran da odlučim koji je najlepši spot koji sam gledao, kao iz topa bih odgovorio “Hurt”. Ukoliko još uvek niste videli ovo minijaturno remek delo, otiđite na Jutjub, ukucajte Džoni Keš “Hurt” i odmah će vam se pojaviti. Poslušajte reči pesme (koju je inače napisao Trent Reznor iz grupe “Nine Inch Nails”, ali posle ovog spota izjavio je kako i on sam oseća da je “Hurt” više Kešova pesma nego njegova), udubite se u kadrove i jamčim vam da ćete nakon odgledanih 250 sekundi biti emocionalno protrešeni i potrešeni više nego da ste ogledali neki trosatni filmski spektakl.

Da je kojim slučajem živ, Džoni Keš bi 26. februara napunio 86 godina. Tog dana, u seocetu Dajs u Arkanzasu, Kešovom rodnom mestu i istom onom u kome se nalazi trošna kuća koju vidimo u spotu “Hurt”, okupila se njegova šira familija.

Razloga za to okupljanje ima nekoliko, a čini se da su najvažnija dva: hteli su da ceo jedan dan posvete razgovorima i prisećanju na lik i delo slavnog rođaka, ali takođe i da proslave obnovu Kešove rodne kuće. U selu Dajs živi tek nešto više od 500 ljudi i po njihovim rečima,većina putnika namernika dolazi u to mestašce prvenstveno da bi videla dom u kome je svoje prve korake napravio ovaj slavni muzičar.

Međutim, ta kuća je napravljena 1930. godine (samo dve godine pre nego što se Džoni rodio), i od tada je u nju ulagano vrlo malo, što znači da je danas u očajnom stanju. Pošto ova kuća ne predstavlja samo Kešovu mladost, već je na neki način i simbol Amerike koja odavno ne postoji, od odluke njegove najbliže porodice da je obnovi imaće koristi čak i oni koje ne privlači Kešova biografija.

Čini se da je najglasniji pobornik renoviranja Kešova ćerka Rozen, takođe priznata kantri muzičarka. Ona je u jednom intervjuu nedavno izjavila kako je prošlog leta peške došla iz “centra” sela Dajs do kuće svoga oca, koja se nalazi na obodu tog mesta. Tom prilikom je rekla ”Hodajući peške tih par kilometara, zapitala sam se koliko li je samo puta u životu moj otac prošao baš ovim istim putem. Iako sam tuda prošla mnogo puta, nikada se pre nisam to zapitala. Zanimljivo je kako o takvim stvarima počinješ da razmišljaš tek kada ti roditelji odu sa ovog sveta”.

Ukoliko pak volite Džonija, 2012.godina donela je puno lepih poklona. Naime, u parilu te godine objavljena su dva izgubljena Kešova gospel albuma iz sedamdesetih, odnosno osamdesetih godina prošlog veka, izdata pod nazivom “Bootleg 4: The Soul of Truth”. Par meseci kasnije, u prodavnice stigao je ogroman boks set koji sadrži sve pesme koje je Keš u prvih trideset godina svoje karijere snimio za diskografske kuće “Columbia” i “Sun”. Šuška se da je čak moguć i novi nastavak čuvene serije “American Recordings” koja obuhvata pesme koje je Džoni Keš snimio pod producentskom palicom Rika Rubina.

Pored ovih snimaka otvorena su i dva muzeja posvećena ovom velikanu. Prvi je otvoritio Kešov prijatelj Bil Miler u Nešvilu. Kako Miler kaže,taj muzej je najsveobuhvatnija kolekcija predmeta koji su činili Kešov život – od prve gitare do hartije na kojoj je Keš zapisao stihove svoje legendarne pesme “I Walk the Line”.

Za obnavljanje Kešove kuće zadužen je Univerzitet u Arkanzasu koji je i njen vlasnik sada. Isti taj univerzitet je nedaleko od te kuće otvorito još jedan muzej u Kešovu čast. U njemu se nalaze uglavnom stvari koje su obeležile prvu polovinu Džonijevog života, kao što su srednjoškolski godišnjaci, ali i ljubavna pisma koje je Džoni ranih pedesetih, kao vojnik iz Nemačke, slao svojoj prvoj supruzi Vivijen Liberto (preminula 2005. godine).

Veliki deo kolekcije koja je izložena u ovom muzeju donirala je Rozen Keš koja je rekla da je nakon smrti majke Vivijen pronašla hrpu divnih stvari koje su povezane sa njenim roditeljima i da bi bila greota ostaviti ih da trunu na nekom tavanu. Kad već pominjemo Rozen, nije zgoreg reći da se te jeseni u Arkanzasu ona održao zajednički koncert sa kantri legendom Vilijem Nelsonom, na kome su oboje izvoditi isključivo pesme njenog oca.

Iako Džoni Keš nije fizički među nama gotovo jednu deceniju, njegov duh je i 2018. godine i dalje prisutan među ljubiteljima muzike. Ostavimo po strani moguće materijalne razloge zbog kojih se verovatno dobar deo njegove zaostavštine danas eksploatiše i pokušajmo čistog srca i pojačanih zvučnika uživati u sećanju na najvećeg kantri pevača u istoriji muzike.