Melodična seta

Nov 01, 2017

Iako kažu da je bluz muzika za dobre ljude koji se osećaju loše, gotovo ista teorema se može primeniti na bilo koji muzički žanr. Tako se britanski pisac Nik Hornbi 1995. godine u knjizi „Haj fideliti“ zapitao: „Šta je starije – muzika ili tuga? Da li slušam melanholičnu muziku zbog toga što sam tužan? Ili sam tužan baš zato što slušam setnu muziku?“

Bez obzira da li ste posvećeni muzikofil koji guta deset albuma dnevno ili tek običan slušalac koji sve svoje muzičke potrebe zadovoljava putem internet kanala jutjub, sigurno ste se našli u situaciji da imate neodoljivu potrebu da pustite sebi neku setnu pesmu. Kada vas ostavi voljena osoba, ili vam u vezi sa njom ne štima baš sve, ili pak volite nekoga ko ne ume ili neće da vam uzvrati tu ljubav, teško da možete pronaći bolji melem na vašu ranu od pesme u kojoj glavni junak prolazi kroz iste muke kao i vi. U teškim momentima u životu čovek se često oseti usamljenim i odbačenim, ali upravo zahvaljujući nekim pesmama čiji su autori prošli potpuno iste muke kao i slušalac, vi spoznajete da niste baš toliko sami koliko ste mislili.

Današnja tema su baš ti albumi koje slušamo kada se ne osećamo najbolje. Oni ne moraju po pravilu biti sastavljeni od balada, ali činjenica je da najčešće jesu. Oni ne moraju u prvi plan isticati melanholične stihove, ali istina je da su najčešće baš takvi stihovi ono što nas prvo privuče. Albumi koje ćemo vam preporučiti svakako da možete slušati i kad ste vedri, ali njihovu suštinu ćete najbolje razumeti tek onda kada vam „on“ / “ona“ ne pošalje sms, ili odbija da vam oprosti glupost, ili neće da bude sa vama iz ovog ili onog razloga, ili je rešio/la da ipak ostane sa „njom“ / „njim“ umesto sa vama, a možda će poentu najbolji shvatiti oni koji „nju“ ili „njega“ nemaju čak ni na vidiku. U svakom slučaju, ako vam naleti „žuta minuta“ i potreba da propadate je neizbežna, onda bar propadajte sa stilom.

American Music Club

Mercury

Reprise / 1993

Mark Ajcel, pevač i tekstopisac grupe „American Music Club“ iz San Franciska, odavno važi za jednu od najmelanholičnijih pojava u popularnoj muzici. Tekstovi njegovih pesama su sasvim lični, a u zavisnosti od toga da li ste loše ili dobre volje, njegove pesme ćete tumačiti kao melanholične ili realne.

Malo je pesnika u popularnoj muzici koji emocionalnu tugu i bol sa takvom lakoćom pretoče u dva-tri stiha. Na albumu „Mercury“ Ajcelu je to pošlo za rukom mnogo puta. Čak je zahvaljujući tome svojevremeno bio nagrađen od strane časopisa „Rolling Stone“ za najboljeg tekstopisca jedne godine.

Uostalom, njegovi stihovi će vam jasno staviti do znanja o kakvom se talentu radi bolje od bilo kakvih nagrada. „Potpuno sam opijen onim aplauzom koji postaje sve glasniji kako tonem sve dublje“ ili „Opet sam prekršio svoje obećanje da neću napisati nijednu pesmu posvećenu tebi“ ili „Tvoja duša vredi manje od napojnice koju si upravo dao taksisti“ su samo neki od Ajcelovih bisera.

Album „Mercury“ je prepun pesama o emocionalno odbačenim ljudima, o onima koje okolina ne razume iz ovog ili onog razloga, o onima koji svesno prave gluposti često se pitajući zašto to rade i još češće ne pronalaze odgovor na to pitanje. Budite pažljivi kada slušate ovu ploču, tj. ne slušajte je ako vam je u životu sve potaman.

To kažem, jer se na njoj nalaze pesme kao što su „I've Been a Mess“, „Gratitude Walks“ i „Apology For an Accident“ a udubljivanje u njihovu suštinu će srećnog čoveka oneraspoložiti dok si rekao „keks“, dok će tužnom dati nadu da iz tunela ipak postoji izlaz. Drugim rečima, osoba koja je preslušala ovaj album i uopšte ga ne razume, za sebe može reći da je srećan čovek.

Beck

Sea Change

Geffen / 2002

Bek Hensen (puno ime Bek Dejvid Kembel) prisutan je na muzičkoj sceni preko dve decenije. Njegova muzika je prepuna optimizma i veselih ritmova, te se mnogo češće vezuje za zabavu i hedonizam, nego za tužna osećanja. Međutim, album „Sea Change“ nam otkriva i drugu Bekovu stranu.

Za razliku od njegovih prethodnih albuma na kojima se mogu čuti elementi elektronske muzike, ploča „Sea Change“ je u potpunosti akustična. Umesto semplovanja starih ploča koje je maznuo od klinaca iz komšiluka, Bek je za ovu priliku pozvao svog tatu Dejvida Kembela. Dejvid je renomirani kompozitor i aranžer, a do sada je sarađivao sa muzičarimao kao što su Pol Makartni, Bob Dilan, Šeril Krou i grupama „Rolling Stones“ i „Radiohead“.

Bekov tata je na ovom albumu napisao aranžmane za gudače i ponajviše zahvaljujući njemu ploča „Sea Change“ zvuči kao da je snimljena sedamdesetih godina, a ne početkom 21. veka. Daleko od toga da ovaj album zvuči zastarelo, čak naprotiv. Kombinacija stare i nove škole je retko kad tako dobro funkcionisala kao ovde.

Tata Dejvid ima istančan sluh, neprekidno obraća pažnju i na najsitnije detalje, a gudače u popularnoj muzici tretira sa istom ozbiljnošću kao i one iz simfonijskog orkestra. S druge strane, njegov sin je čovek iz ovog vremena koji vrlo dobro zna šta je moderno a šta ne, a još bolje se snalazi u ignorisanju te činjenice.

Dok su albumi Marka Ajcela čist bol bez mnogo ulepšavanja, na ploči „Sea Change“ ćete među svom tom setom naći i mnogo romantike. Reči pesama ovde nisu nebitne, ali je važnija tužnjikava atmosfera celog albuma, a ona je takva prvenstveno zbog pomenutih gudača i Bekove akustične gitare.

Bek je „Sea Change“ snimio nakon razlaza sa dugogodišnjom devojkom. Ukoliko vam se desilo nešto slično i ukoliko vam sarkastični stihovi „Sve što živim su laži, sve što puštam su suze, sve što gubim si ti, tako da mi i nije tako loše“ zvuče poznato, onda je ovo album za vas.

Leonard Cohen

Songs of Love and Hate

Columbia / 1971

Početak srednje škole je doba kada neki otkrivaju čari prvih poljubaca, dok drugi otkrivaju tugu prouzrokovanu nemanjem tih istih poljubaca. Ako vam autor ovih redova kaže da je muziku Leonarda Koena zavoleo u drugom razredu gimnazije, onda vam je jasno kojoj od dve pomenute grupe on pripada.

Sećam se da smo početkom devedesetih bili na ekskurziji negde u istočnoj Srbiji i da je gotovo ceo razred otišao u lokalnu diskoteku u kojoj su se puštali aktuelni turbo-folk hitovi. Za to vreme, moj najbolji prijatelj i moja malenkost, ostali smo u hotelskoj sobi i slušali Leonardov album „Songs of Love and Hate“. Iako Koenovi stihovi nisu imali direktne veze sa našim neveselim osećanjem, skroz smo se pronašli u njima. On, čija je simpatija tog momenta u diskoteci đuskala uz najnoviji dens hit i ja, čija simpatija nije ni pošla na ekskurziju.

O Koenu je toliko toga napisano i toliko toga se zna. Neću otkriti toplu vodu ako kažem da su njegovi prvi albumi čista umetnost. Njegov baršunasti glas, nežni zvuk akustične gitare i tužni stihovi su neodvojivi deo jedne celine. Ta celina je nekad u stanju da otopi i najhladnije srce, da nasmeje usne koje se nikad nisu razvukle u osmeh, kao i da postidi svaku osobu koja nikome u životu nije rekla reči „volim te“. Teško da na ovom svetu postoji neko koga neće šarmirati Koenov stih iz jedne pesme, sa jednog njegovog drugog albuma, koji glasi: „Rekla si mi da preferiraš lepe muškarce, ali si obećala da ćeš za mene napraviti izuzetak“.

Što se pesama sa ovog albuma tiče, možda je najupečatljivija „Famous Blue Raincoat“ koja nam na gotovo fotografski način dočarava spokoj snežnog jutra, tri-četiri sata iza ponoći, kada je pepeljara puna do vrha a srce ispunjeno tugom zbog činjenice da je ona ipak umesto vas izabrala njega.

Ako vam prija romantično-nostalgična seta francuskih šansona, a pri tom nemate pojma francuski, za vas nema bolje preporuke od ranih radova Leonarda Koena, među kojima ploča „Songs of Love and Hate“ sija poput nekog zaboravljenog bisera.