Heroji iz senke: Muzički producenti
Čime se bavi muzički producent? Za razliku od filmskog, čiji posao se uglavnom sastoji od obezbeđivanja novca za određeni filmski projekat, te je u suštini mnogo bliži poslu bankara nego nekom filmskom zanimanju, posao muzičkog producenta je mnogo kreativniji i usko je povezan sa muzikom, tačnije sa samim zvukom.
Producent ne samo da se pita da li će zvuk gitare biti tiši ili glasniji, da li će bubanj imati eho ili ne, već neretko predlaže grupi da u određene pesme ubace, ili pak iz njih izbace duvače, klavijature ili neki drugi instrument, a u pojedinim slučajevima može da utiče i na sam sastav benda. Naravno, sve to prvenstveno zavisi od same ličnosti kao i načina rada kog praktikuje određeni producent, odnosno zahteva muzičara čiju ploču producira. Dakle, pored onih očiglednosti kao što su kvalitet samog producenta, odnosno muzičara i njihovih pesama, finalni zvuk svakog albuma ponajviše zavisi od dogovora koji postignu producent i muzičari.
Koje su to odlike dobrog producenta? Na prvom mestu, njegov sluh mora biti više nego istančan, jer njegovo uho iz prve mora čuti sve ono što druge uši čuju nakon petog-šestog slušanja. Na drugom mestu je komunikacija sa muzičarima. Većini dobro produciranih albuma su prethodili dugi razgovori između producenata i njihovih autora. Ukoliko muzičar ne zna tačno kakav zvuk želi, producent je taj koji će da ga posavetuje.
Međutim, ako autor tačno zna šta bi hteo, a npr. producent na osnovu istančanog sluha misli da se određeni zvuci međusobno ne slažu, na njemu je da pokuša da promeni mišljenje muzičara. Ima i onih koji će samo sleći ramenima i poslušati muzičara iako su ubeđeni da čine pogrešnu stvar, i upravo je to jedan od primera po kojima razlikujemo dobrog od lošeg producenta.
U začetku muzičke industrije kakvu danas znamo, tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka, jedini posao producenta je bio da muziku kvalitetno snimi. Tada se sve snimalo uživo, i njegov jedini zadatak je bio da se na snimku ne čuje ništa osim muzike. Znači, ako se neko zakašlje ili otvori vrata od studija, ceo bend svira iz početka. Sredinom pedesetih godina muzička industrija postaje komercijalna i tada se pojavljuju prvi producenti čiji način rada ima mnogo toga zajedničkog sa njihovim današnjim kolegama. Jedan od prvih velikih producenata je bio Fil Spektor.
Njegov rad je karakterisalo bogatsvo najrazličitijih instrumenata, a najpoznatiji je po tehnici koju je nazvao „zvučni zid“, a koja podrazumeva slojevito snimanje muzike (prvo se melodija istovremeno odsvira na nekoliko akustičnih i električnih gitara, a preko njih se kasnije nasnime ostali instrumenti – malo modifikovanu, tu tehniku mnogi koriste i danas).
U periodu između 1958. i 1962. Spektor je popunio prazninu između Elvisa i „Bitlsa“ desetinama ploča koje je producirao na taj način. Mahom su to bili soul-pop albumi, a neki od najpoznatijih grupa sa kojima je radio u tom periodu su „The Ronettes“, „The Righteous Brothers“, „The Crystals“ i mnogi drugi. Spektorov način produciranja je kasnije uticao na mnoge, a među njegove najveće poštovaoce se ubraja Brajan Vilson iz grupe „The Beach Boys“, koji je Spektora jednom prilikom nazvao „muzičkim genijem“.
Ilustracije radi, kada Vilson nekoga nazove tako, to je isto kao kada bi Rodžer Federer za nekog tenisera rekao da je „teniski genije“.
Onda su došle šezdesete, kada se u odnosu na pedesete broj prodatih ploča udesetostručio, a ekvivalentno tome je rastao i broj producenata. Verovatno najpoznatije producentsko ime tih godina bio je Džordž Martin, čovek koji je producirao celokupnu diskografiju „Bitlsa“.
Njegov prvi susret sa „Bitlsima“ desio se 1962. Martin je tada imao 37 godina od kojih je poslednjih 10 proveo u studiju, dok su „Bitlsi“ bili u ranim dvadesetim (Džordž je još uvek bio tinejdžer) i imali studijsko iskustvo koje se merilo satima, tako da ne čudi što je Martin od početka za njih bio autoritet.
Upravo su na njegov predlog „Bitlsi“ dali otkaz bubnjaru Pitu Bestu (čijim sviranjem Martin uopšte nije bio zadovoljan), na čije mesto je kasnije došao Ringo. Mnogo godina kasnije, kada su „Bitlsi“ postali to što jesu i kada je postalo očigledno kakvu krivinu u Bestovom životu je napravila ta odluka, Martin mu se izvinio.
Iako su „Bitlsi“ bili najtalentovaniji muzičari koje je ovaj svet video, ne može se ignorisati Martinov doprinos njihovom uspehu. Taj njegov rad je naročito bio očigledan posle 1965. godine, kada su „Bitlsi“ počeli da eksperimentišu - zvuk svih gudača i duvača koji se čuju od albuma „Rubber Soul“ pa sve do „Abbey Road“ su plod Martinovog uha. Džon i Pol su mu govorili šta tačno žele, a on je to sprovodio u delo, gotovo bez greške. Koliki je Martinov doprinos muzici dovoljno govori titula „ser“ koju mu je dodelila kraljica Elizabeta lično.
Kako je broj producenata svakim danom bivao sve veći, tako je rasla njihova potreba ka individualnom isticanju i oni su vremenom počeli da se okreću određenim žanrovima, pa tako danas tačno znamo kog producenta ćemo pozvati ako se bavimo elektronskom, odnosno pop, odnosno rep muzikom. Kada je u pitanju muzika u čijim korenima leži mešavina američkog folka i psihodeličnog popa, nema poznatijeg imena od Džoa Bojda.
On je sredinom šezdesetih, nakon diplomiranja na prestižnom Harvardu, organizovao nekoliko koncerata koji su za temu imali protest protiv rata u Vijetnamu. Verovatno najpoznatija manifestacija u čijoj organizaciji je Bojd učestvovao je famozni folk festival Njuport 1965. godine, isti onaj na kom je Bob Dilan napravio skandal time što je umesto akustične gitare zasvirao električnu.
Par godina nakon toga, Bojd se upustio u producentske vode, a jedan od prvih poslova mu je bio produkcija prvog singla tada nepoznate grupe „Pink Flojd“. Taj singl se zove „Arnold Layne“ i ponajviše zahvaljujući njemu su „Pink Flojd“ potpisali ugovor sa velikom kućom EMI. Na Bojdovu veliku žalost, prelaskom na EMI „Pink Flojd“ su automatski dobili novog producenta, tako da on nije uživao na lovorikama njihovog uspeha.
To ga nimalo nije obeshrabrilo i nastavio je producentski rad sa grupama kao što su „Incredible String Band“ i „Fairport Convention“, čiji članovi danas Bojda smatraju ključnom osobom u njihovim karijerama. Ipak, krunom Bojdovog rada mnogi smatraju prva dva albuma Nika Drejka, s početka sedamdesetih godina, na kojima su sa hirurškom preciznošću sinhronizovani zvuci Drejkove akustične gitare i ostalih instrumenata (uključujući i kamerni simfonijski orkestar).
Kako sam Džo Bojd kaže, produkcija tih Drejkovih albuma je tako kvalitetna samo zbog toga što je imao neograničeno vreme za rad na njima. Dešavalo se da samo jednu pesmu miksuje osam sati dnevno, i tako dve nedelje. Na njegovu žalost, osamdesetih godina prošlog veka jurnjava za novcem je postala intenzivnija nego pre, tako da upravo tu presiju velikih kuća krivi zašto npr. nije sasvim zadovoljan produkcijom albuma „Lifes Rich Pageant“ grupe R.E.M. sa kojima je radio 1985.
Ubrzo nakon toga Bojd se, ogorčen pohlepom za novcem u savremenoj muzičkoj industriji, potpuno povukao iz producentskog posla posvetivši se pisanju knjiga.
Mnogo je primera iz novijeg vremena u kojima se producenti velikih diskografskih kuća koriste kako bi umekšali i ušećerili zvuk određene grupe ne bi li se njihov album prodao u što većem tiražu. Verovatno jedan od najpoznatijih primera tog tipa je grupa „Nirvana“ i njihov album „Nevermind“ iz 1991. Grupa je želela da im ploču producira Stiv Albini, muzičar i producent koji je poznat po sirovom zvuku i koji ne voli da „pegla“ instrumente.
Taj izbor se nije nimalo dopao šefovima „Geffen Records“ koji su na razne načine (pretnjama tužbom i raskidom ugovora, ucenama raznih vrsta) pokušavali da ubede grupu da je Albini loše rešenje. Na kraju je Kurt Kobejn ipak poklekao i pristao da Albinija zamene.
Novi producent je bio Bač Vig (danas član grupe „Garbage“), čovek koji je takođe dolazio iz sveta nezavisnog roka (gde pripadaju i Kobejn, i Albini), ali kome je diskografska kuća mogla mnogo lakše da nametne svoje ideje nego Albiniju.
Iako Kobejn na kraju nije bio zadovoljan finalnom produkcijom, zameravši Vigu da je previše iskomercijaliozovao zvuk grupe, na zahtev diskografske kuće „Nevermind“ je ipak objavljen. Rezultat je album koji se kasnije prodao u preko 20 miliona primeraka, i posle koga je „Nirvana“ postala legenda.
No i pored svega toga, Kurt Kobejn je u jednom intervjuu pet meseci pre smrti rekao kako bi „Nevermind“ zvučao mnogo sirovije da se on pitao. Tačnije, da se on pitao, producent bi bio Stiv Albini, album bi se verovatno prodao u duplo manjem tiražu što bi i dalje bio ogroman uspeh za mali bend kakav je „Nirvana“ tad bila.
Međutim, kompanija „Geffen“ bi mnogo manje zaradila, tako da se može reći da je sa poslovne strane promena producenta bio potez za desetku, a sa humane je ravan nuli, naročito način na koji je izveden. Uostalom, pitajte advokate, njima se slične stvari dešavaju gotovo svakodnevno.
Jedna od najkreativnijih muzičko-producenstkih saradnji savremenog doba je bez sumnje rad Džonija Keša i Rika Rubina. Dok većina vas verovatno već odavno zna čime i kako je gospodin Keš zadužio svetsku muzičku baštinu, ime Rika Rubina možda i nije baš toliko poznato, ali u svetu producenata se već duži niz godina izgovara sa velikim poštovanjem.
Osamdesetih godina je producirao uglavnom hip-hop muzičare (grupe „Public Enemy“, „Beastie Boys“, „Run DMC“), da bi početkom devedesetih radio sa takvim imenima kao što su Mik Džeger, Tom Peti, Džoan Džet, grupe „Black Crowes“ i „Slayer“, a nakon saradnje sa Kešom producirao je albume grupa „Red Hot Chili Peppers“, „Metallica“, „Rage Against the Machine“ i na desetine drugih.
Vest da će Rubin producirati album Džonija Keša „American Recordings“ te 1994. je odjeknula kao bomba s obzirom da su njihovi muzički profili potpuno različiti. Keš koji dolazi iz naizgled konzervativnog sveta kantri muzike i Rubin koji je važio za jednog od najpoznatijih rep/hevi metal producenata. Čudan spoj ili ne, tek taj njihov prvi zajednički album se prodao u milionskom tiražu, pobravši mnoge nagrade, uključujući Gremi. Keš, čija je karijera početkom devedesetih bila u stagnaciji, ovim albumom se trijumfalno vratio na vrh.
Kakvu je to magiju Rubin udahnuo Kešovoj muzici? Pa ne radi se ni o kakvoj magiji već o sasvim logičnom razmišljanju. Naime, on je samo u prvi plan stavio dva najjača Džonijeva oružja – njegov glas i njegovu akustičnu gitaru. Dakle bez klavijatura, bubnjeva, gudača, duvača i bilo kakvih studijskih trikova. Rubin je želeo da se Keš oseća potpuno udobno dok svira gitaru i peva, a gde se čovek oseća udobnije nego u svom domu. Ceo album je snimljen u Kešovoj dnevnoj sobi, što ploči daje posebnu dozu intimnosti.
Njihova saradnja je nastavljena na još pet albuma, od kojih su dva objavljena posthumno. Pored pomenute lepote jednostavnosti, ono što je odlikovalo ove ploče je izbor pesama. Svih šest albuma iz „American Recordings“ serije su sadržala mahom obrade koje je specijalno za Keša birao Rubin.
Ono što je posebno zanimljivo, većina tih pesama u svojim originalnim verzijama bukvalno ni na jedan način nije asocirala na Kešovu muziku - tako npr. pesma „Hurt“ grupe „Nine Inch Nails“ je u originalu pripadala žanru koji spaja elektronsku i rok muziku, dok je pesmu „Rusty Cage“ originalno izvodila grupa „Soundgarden“ na bučnim, distorziranim gitarama. Međutim, u Kešovoj interpretaciji su obe odenule potpuno novo ruho, tekstualno i muzički zvučavši kao da ih je Džoni Keš lično napisao. To se posebno odnosi na pesmu „Hurt“ za koju je njen autor Trent Raznor rekao da je smatra više Kešovom numerom nego svojom.
Taj Rubinov potez sa obradama naizgled neočekivanih pesama je bio pun pogodak jer je Kešovu muziku približio mlađoj generaciji, koja je do tada njegove albume uglavnom vezivala za „polja i livade“ njihovih roditelja, odnosno baka i deka.
Kao što se vidi iz priloženog, muzički producent je danas mnogo, mnogo više od čikice koji pritiska dugmiće i podiže reglere. Njegove odluke mogu da budu ključne za nečiju karijeru, a nekad čak i za ceo tok nečijeg života (setite se Džordža Martina i sirotog Pita Besta). Njihova uloga u snimanju jednog albuma nije baš jednaka ulozi reditelja u sedmoj umetnosti, ali nije ni mnogo daleko od toga. Njihova imena su dugo bila u senci muzičara, ali poslednjih godina se situacija lagano menja. Ovaj tekst je još jedan pokušaj da se stvari promene u tom pravcu, jer priznaćete da je malo bez veze ne znati ime čoveka bez koga vaš omiljeni album možda uopšte ne bi bio – vaš omiljeni album.
Tekst objavljen u časopisu Politikin Zabavnik
