Tracyanne & Danny - Tracyanne & Danny [2018]
Camera Obscura se nekako tiho i nenametljivo ušunjala u moj muzički svet. Na raznim kompilacijama, koje sam uzimao od prijatelja bilo je na desetine raznih albuma, a među njima su bili i rani albumi ovog škotskog benda, kao i sesije snimljene kod Johna Pilla.
Muzike je bilo puno, a vremena premalo tako da su se ti albumi jednostavno utopili u gomilu koja se svakog meseca sve više i više povećavala. Onda jednog dana, slušajući neku radio stanicu, čuo sam predivnu pesmu, za koju sam odmah na pomislio da je savršena pop pesma, kao što mislim i sada, nakon toliko godina. Bila je to “Lloyd, I'm Ready To Be Heartbroken” sa njihovog albuma Let’s Get Out Of This Country. Tog dana sam do kraja radnog vremena, nekoliko desetina puta preslušao tu pesmu, čim sam stigao kući pronašao sam njihove albume i bez prestanka ih slušao do jutra sledećeg dana.
Poput njihovih, tada poznatijih sugrađana, benda Belle & Sebastian, Camera Obscura je imala baš sve što sam je želeo u muzici jednog pop benda, bogat, raskošan zvuk i savršene pop melodije, onu neodoljivu melanholičnost, bez koje bar meni nema dobre pop muzike, i ponajviše divan glas Tracyanne Campbell.
Oba ova benda su i dalje na samom vrhu meni omiljenih bendova. Imao sam veliku sreću i zadovoljstvo da oba benda gledam uživo. Nastup Camera Obscure bio je u Barseloni, krajem maja 2013.godine, negde pred ponoć, u predivnoj atmosferi, pod punim mesecom u amfiteatru na samoj obali Mediterana.
Na koncertima obično stojim pozadi, gde nema toliko gužve. Ovaj koncert je bio jeddan od dva na kojima sam ja stajao u prvim redovima (drugi je bio Mazzy Star). Da budem iskren, to nije bio najbolji koncert koji sam gledao u životu, ali je meni jedan od najdražih.
Počeo je malim tehničkim problemom sa klavijaturama, i bilo je simpatično gledati, kako, pomalo zbunjena Carey Lander, pokušava da reši problem sa tehničarima, dok se Tracyanne Campbell trudi da koliko toliko zabavi publiku. Ostatak koncerta je portekao baš kako treba, i već sam se radovao nekom sledećem njihovom koncertu. Na žalost, dve i po godine nakon ovog nastupa Carey Lander je preminula nakon teške borbe sa osteosarkomom. Iako bend i dalje zvanično postoji njegova budućnost je dalje neizvesna.
Album Tracyanne & Danny iza kojeg naravno stoji Tracyanne Campbell u saradnji sa Danny Couglinom (Crybaby), želeo ja to ili ne, posmatram iz ugla velikog fana benda Camera Obscura, i prva reakcija na vest o albumu je zadovoljstvo što Tracyanne ponovo stvara muziku.
Već od prve pesme, “Home & Dry” jasno je da će biti dosta Camera Obscure na ovom albumu. Na samom početku karijere , na prva dva albuma Bigest Bluest Hi Fi i Underachivers Please Try Harder, Camera Obscura su bili duet između Tracyanne Campbell i Johna Hendersona, koji je bio i jedan od osnivača benda iz Campbellovu i basistu Gavina Dunbara, ali je bend napustio 2004.godine, dve godine pre njihovog proboja albumom Let’s Get Out Of This Country. Samim tim ceo ovaj album, ne samo zbog dueta Campbellove i Coughlina već i zbog melanholičnih melodija, aranžmana, jasnog uticaja pop muzike 60ih, i tu i tamo country muzike, upravo podseća na taj rani period Camera Obscure.
Vokal Campbellove je jedan od najupečatljivijih instrumenata, kako ovog albuma tako i benda Camera Obscura i pop muzike prošle decenije uopšte. Couglinom vokal se odlično uklopio i njih dvoje su graciozno komplementarni u svakom duetu poput „It Can’t Be Love Unless It Hurts” ili “Deep In the Nights”. Aranžmani bogati raznim muzičkim ornamentima karakteristični su za svaku pesmu, poput solo deonice na saksofonu u pomenutoj “Deep In the Night”, pedal steele gitara i blagi country/folk motivi u “Alabama” ili harmonika u “O’Keefe”.
Stihovima “I couldn't hope / For a better soul / When I'm an old lady / I'll still miss you like crazy, oh” u pesmi “Alabama” Tracyanne Campbell snažno i emotivno govori o tome kolika je praznina ostala nakon smrti njene najbolje prijateljice i koleginice iz benda Carey Lander kojoj je i posvećena.
Tokom protekle decenije, nepogrešivim osećajem za melodiju i inteligentnim stihovima, Campbellova je sebe etablirala kao jednog od najboljih pop muzičara današnjice. Bez ikakvog osporavanja talenta i uticaja Danny Coughlina, što je on na ovom albumu pokazao odličnom baladom “Jacqueline”, koja je u potpunosti njegovo delo, većina ovih pesama poseduje jasni otisak Tracyanne Campbell. Pesme poput “The Honneymooners “, “Celophane Girl”, “Alabama” bi lagano bili hitovi na bilo kom albumu Camera Obscure.
Savršeno produciran od strane velikog Edwyna Collinsa koji je veoma umešno raznovrsne muzičke motive uklopio u celinu, ovo je odličan pop album kome se jednostavno ne može naći gotovo ni jedna zamerka. Ali kao što sam napomenuo, ovaj album posmatram iz ugla velikog fana benda Camera Obscura, tako da ne mogu a da ne primetim da mi povremeno nedostaju gitarske melodije i solo deonice Kenny McKeevea, ritam Lee Thompsona ili lepršave orkestralni aranžmani i klavijature i Carey Lander, jer iako je Tracyanne Campbell uglavnom vodila glavnu reč tokom stvaranja pesama svi ovi muzičari su ostavili svoj trag što je upravo ono što je muziku Camera Obscure činilo izvanrednom. Da li ćemo ikada više imati prilike da slušamo išta novo pod imenom Camera Obscura sada je veoma teško prognozirati, do tada sa velikim zadovoljstvom prihvatiti sve što dolazi od Tracyanne Campbell.
