Fantastic Beasts and Where to Find Them [2016]
Glavni problem koji sam ja imao sa filmovima o Harry Potteru je što nisu bili dobri koliko i knjige. Doduše, veoma retko ekranizacija bude jednako dobra kao svet koji mi stvorimo u svojoj mašti čitajuči roman, posebno kada je u pitanju jedan fantastičan i bajkoviti univerzum koje je J.K Rowling stvorila u svojim romanima. A romani o Harry Potteru su jedna moderna bajka čije je glavni cilj da vas bar na kratko vreme zabavi i prenese u jedan magičan svet. Film „Fantastic Beast and Where to Find Them“ upravo to radi, od prvog trenutka pa do kraja 133 minuta kasnije.
Moj prvi utisak je, da ovog puta, nisam imao problema sa osećanjem nedorečenosti kao što sam to imao sa većinom filmova o Harry Pottery. Glavni razlog je to što knjiga koja bi poslužila kao inspiracija za ovaj film ne postoji. J.K. Rowling je autor scenarija za ovaj film, i verovatno je to najveća snaga koja stoji iza kvaliteta ovog filma, jer jednostavno kada imate loš scenario ne možete imati dobar filma, ma kako dobre glumce i reditalje imali. Radnja je smeštena u 1926.godinu i počinje dolaskom mladog čarobnjaka Newta Scamandera, koga glumi Eddie Redmayne, u Ameriku. Istog onog čarobnjaka koji je autor knjige „Fantastic Beasts“ koju mladi čarobnjaci i veštice moraju imati kao udžbenik u Hogwartsu na času kod profesora Hagrida. Elem. Scamander je čarobnjačka verzija borca za zaštitu, pa u ovom slučaju, magične flore i faune, U svom koferu nosi ceo zoološki vrt magičnih stvorenja za čiji spas i očuvanje se bori. Tajni svet čarobnjaka je u velikoj opasnosti da bude razotkriven pred „mugglesima“ ili kako „no madžs“ kako ih u Americi nazivaju, tj. pred nama običnim ljudima. Zli čarobnjak Gellert Grindewald, inače najbolji prijatelj Albusa Dumbledora iz mladosti, hara Evropom u želji da započne rat protiv „normalaca“. I tu takvoj jednoj zapaljivoj situaciji koja se nadvija društvo čarobnjaka i veštica, spletom nesrećnih okolnosti, neke od magičnih zveri uspeju da pobegnu iz kofera i razbeže se po Nju Jorku.
Ako pogledate malo pažljivije, svet čaroblnjaka koji je Rowling stvorila nije ni malo drugačiji od ovog našeg. To je mesto ogrezlo u birokratiju i korupciju. Njegove stanovnike muče isti problemi kao i normalce, usamljenost, dosadni poslovi. Oni nisu super heroji, nisu ni potpuno dobri ni potpuno zli, i na svu sreću u ovom filmu nemamo scene u kome glavni junaci do besvesti morališu i preispituju svoje postupke.
Eddie Radmayne je odličan u ulozi smušenog, smotanog čarobnjaka. On je izopštenik iz svog društva na isti način na koji bi bila osoba koja u našem svetu svoj život podredi brizi o životinjama. Njega ne interesuju trenutni problemi sveta u kome živi, on jedino želi da ga svi ostave na miru kako bi se posvetio onome što voli. U trenucima kada je sa bićima o kojima se brine, on je potpuno druga osoba od one koju vidimo kada je okružen pripadnicima svoje vrste. Isto je i sa ostalim glavnim likovima, Porpentina (Katherine Waterstone) je bolno usamljena osoba, koja nikako ne uspeva da uradi pravu stvar, barem onu za koja bi njena okolina odobravala, dok njega sestra Queeny (Alison Sudol), na prvi pogled prostodušna, mlada lepa devojka, jedino želi da se zabavlja ali to ne može zbog stega koje joj društvo nameće. Sa druge strane Jacob Kowalski, normalac koga glumi Dan Fogler, vidi sav taj magičan i očaravajući svet, koji je njemu potpuno nedostupan i zabranjen, i zbog toga je osuđen je na svet sivila i mediokiteta.
Ovo nije priča za decu. Nisu bili ni neki od romana Harry Potteru, gde su deca sa svakim novim romanom upoznavala kakav ih zao i nesavršen svet očekuje kad odrastu, svet rasne netrpeljivosti i totalitarizma. I ovde imamo jasne naznake i stereotipe zlog sveta oko nas. Graves (Colin Farell) u svojim sastancima, po mračnim sokacima, sa mladim Credance Bareboneom (Ezra Miller) je slika jezivog seksualnog predatora, dok sam njegov stajling, koji neodoljovo podseća na nekog nacističkog oficira gestapoa je poigravanje sa fašističkom ikonografijom koja uvek samo po sebi, asocira na zlo. I pored povremenih stereotipa, priča teče sasvim prirodno, nenametljvo, nepretenciozno, bez ijednog momenta za koji biste osetili da je previše ili da je nepotreban. Ovome je svako doprinela režija Davida Yatesa, koji je režirao poslednja četiri filma o Harry Potteru. Njegov najveći uspeh je to što je na pravi način uklopio akcione scene, kojih ima taman toliko da to ne postane dosadno i naporno, što mnogim visokobudžetnim akcionim filmovima poslednjih godina nikako nije uspevalo. Kada imamo film sa ovakvim budžetom specijani efekti teško da mogu da budu loši. Mogu da budu već viđeni, kao u scenama razaranja razne pokretne i nepokretne imovine nesrećnih „normalaca“. Vrhunac je ipak animiranje raznih magičnih stvorenja, koji su i tema ovog filma, i to je trenutak kada su animatori i dizajneri mogli da puste svojoj mašti na volju i to su uradili na najbolji mogući način.
Postoje momenti, koji vam mogu delovati potpuno nepotrebno i možete se zapiti zašto su uopšte u filmu, kao recimo fotografija davne ljubavi Newta Scamandera, na kojoj je Leta Lestrange (Zoe Kravitz) i koju ćemo svakako imati prilike da vidimo u sledećim filmovima ove franšize, a planirano je da ih bude pet. Takvih momenata je bilo puno u knjigama, pravi smisao nekih delova, događaja mogli ste da saznate tek mnogo kasnije, u nekom od nastavaka.
I na kraju ideja ovog filma nije da vam promeni život tako što vam otrkije neku skrivenu istinu ili ispriča neku tešku i srceparajuću priču. Za to je dovoljno da pogledate vesti, bar toga ima u izobilju u poslednje vreme ili jednostavno pogledajte svet oko sebe. Zadatak ovog filma je da vas na dva sata prenese u magični svet i zabavi, što i radi na najbolji način, a pored toga uspeva da pošalje jasnu poruku o ljudskoj prirodi i svetu oko nas, ko ne želi da je vidi ovde neće je videti ni u najangažovanijem dokumetarnom filmu.
