Life Itself [2014]
Stiv Džejms (Steve James) je u dva sata uspeo da sažme jednu impresivnu biografiju, biografiju čoveka koji je postao sinonim za ozbiljnu filmsku kritiku – njegovo ime je Rodžer Ibert (Roger Ebert)...
Kada kažem sinonim za filmsku kritiku, tu ne mislim samo na Ameriku, već i na ostatak sveta. I to nam je Džejms ovim dokumentarcem potvrdio. Potvrdio nam je činjenicu, ali nam je usput otkrio i neke manje poznate detalje iz Ibertove biografije, kao i torturu borbe sa bolešću njegovih poslednjih desetak godina života.
Film počinje naracijom u kojoj nas Džejms odmah obaveštava da čovek koji je u centru ovog ostvarenja nije dočekao njegovu premijeru, jer je preminuo nekoliko meseci ranije. Ovo potresno saznanje i kolaž slika, vode nas u detinjstvo i relativno srećno odrastanje u Ilinoisu.
Centralni deo prvog dela filma jeste Ibertovo zaposlenje i marljiv rad u Čikago San-Tajmsu, novinama poznatim kao glasilo radničke i srednje klase. Preko puta je bio mnogo poznatiji Čikago Tribjun. Ibertova posvećenost i vernost San-Tajmsu nije poljuljana ni u teškim vremenima, kada su pljuštale ponude da pređe na bolje plaćeno radno mesto. Međutim, baš u Tribjunu radio je tadašnji njegov kritičarski rival, a budući kolega u čuvenim filmskim emisijama – Džin Siskel (Gene Siskel).
Njihov odnos i rad na prezentaciji filmske umetnosti i kritike uopšte predstavlja stožer filma Life Itself, što je donekle i očekivano, s obzirom na kulturološki efekat koji su proizvele njihove male predstave. Njihove recenzije, pohvale, oduševljenja, impresije, razočarenja, i vrlo česti sukobi mišljenja i danas predstvaljaju obrazac za kvalitetno vođenje šoua, koji na najbolji način reprezentuje film kao umetnost i moćan medij.
Ibert je s godinama postao i javni reprezent i glasnogovornik značaja filmske kritike kao forme, usput je dovodeći do praktičnog minijaturnog novinskog savršenstva, za koje biva nagrađen Pulicerovom nagradom.
Uporedo s tim, Ibert pomaže autorima kao što su Skorceze, Altman, Artur Pen, Terens Malik, Erol Moris, da njihovi filmovi dođu do što većeg broja poklonika kvalitetnog filma. S druge strane, Felini, Bergman, Hercog, i ostali svetski autori, u mnogome mogu zahvaliti sjajnim Ibertovim kritikama na popularnosti njihovih filmova.
Međutim, ono što Life Itself čini velikim filmom nisu statistika, fakti, život i dela, predanost i posvećenost radu... ne, to ima većina dokumentaraca. Džejms prodire u srž i esenciju filmske forme brutalnom iskrenošću, prikazujući težak period rehabilitacije, pokušaja oporavka od malignog oboljenja, surovost operacija i potresnu realnost transformacije i propadanja ljudskog organizma. I sve je to veliki Rodžer Ibert dozvolio. I više od toga. On ovde učestvuje kao glumac, čovek, borac, muž, otac, deka, prijatelj, savetnik... Rodžer Ibert veličanstveno umire za Life Itself, ostavljajući iza sebe legat koji će teško ko u budućnosti doseći.
