The Phoenician Scheme [2025]
Film sam pogledao tek iz trećeg puta. Prva dva puta sam zaspao — ne zbog umora, već zato što mi je nakon desetak minuta sve delovalo kao da sam u nekoj sterilnoj, lepo osvetljenoj kutiji u kojoj se ništa zaista ne dešava. Kad sam ga konačno odgledao do kraja, „The Phoenician Scheme“ me je ostavio sa sumnjom da je Wes Anderson prešao granicu gde njegov stil više ne služi priči, nego priča postoji da bi se stil šepurio.
Vizuelno, film je nepogrešivo njegov. Simetrija, pastelne boje, vintage scenografija, retro-tipografija, strogo stilizovani pokreti kamere. Svaki kadar je kao slika iz nekog izmišljenog udžbenika iz estetike. I sve to jeste lepo, ali i zastrašujuće poznato. Imam utisak da Anderson već godinama snima jedan te isti film, samo menja boje tapeta i dužinu brkova kod likova. I u nekom trenutku — a ovaj film je za mene upravo taj trenutak — počinje da deluje kao parodija samog sebe.
Glumačka postava je impresivna na papiru: Benicio del Toro kao bogataš Zsa-Zsa Korda, Mia Threapleton kao njegova ćerka, Michael Cera u ulozi šašavog asistenta, Scarlett Johansson, Jeffrey Wright… Ali sve se to na ekranu pretvara u skup apatičnih, mumlavih figura koje više recituju nego što glume. Dijalozi su ispaljeni bez emocije, kao da gledate lutke koje govore na plejbek. Likovi pričaju o etici, moći, očinstvu i prevarama, ali vi, kao gledalac, ne osećate ništa osim zavisti prema ljudima koji su tokom projekcije uspeli da zadremaju.
Najgore je što priča nije loša u osnovi — postoji sukob, postoji tajna, postoji pokušaj pomirenja između oca i ćerke, postoji meta-komentar o neokolonijalizmu i tržištu finansijskih derivata. Ali sve je to umotano u slojeve manirizma, vizuelne doslednosti i suve ironije koji guše svaki pokušaj da se emotivno povežete s bilo čim. Sve deluje mrtvo, kao scenografija muzejske izložbe koja je presavršeno složena da bi bilo šta u njoj moglo da živi.
Michael Cera je jedini koji uspeva da donese nešto nalik osećaju. Njegov lik — entomolog sa više stida nego rečenica — ima neobičnu toplinu koja izbija upravo iz njegove nespretnosti. Mia Threapleton takođe pokazuje da zna da nosi tišinu, da ume da kaže sve što treba bez da progovori, ali takvih trenutaka ima premalo da bi spasili ton filma koji je, većinski, neosetljiv za sve što nije dekor.
Ima momenata kada sam pomislio: ovo je moglo da bude remek-delo. Ima kadar koji oduzima dah. Ima dijalog koji preseče kroz sve slojeve ironije i dotakne nešto iskreno. Ima ideja koje zaslužuju film. Ali svaki put kad se ukaže tračak emocije, Anderson odmah povuče ručnu. Kao da se boji da će mu nešto autentično pokvariti kompoziciju kadra.
„The Phoenician Scheme“ je prelep film. Savršeno dizajniran, uredno izrezbaren, osvetljen s pažnjom i preciznošću urara. Ali to nije dovoljno. Jer film nije izložba. I ne bi trebalo da bude dokaz da režiser ume da pravi kvadratne kompozicije. Trebalo bi da nas pogodi, da nas razmrda, da nas uvuče. Ovaj to ne radi. On nas poziva da ga gledamo — ali samo da gledamo, ne i da osećamo.
I to je, zapravo, ono što me najviše umorilo. Jer lepota bez života može da bude naporna. A kada gledate film koji izgleda kao najlepši katalog sveta, a pritom vas ne zanima šta se u njemu dešava — onda je to nešto što možda treba da ostane u katalogu, a ne na bioskopskom platnu.
