Four Mothers [2024]
Film "Four Mothers" deluje kao nežna detonacija – tiha, ali precizna, pravo u pleksus. Edward (James McArdle), pisac iz Dablina, zapeo je u sopstvenom životu: između promocije nove knjige i majke Alme (Fionnula Flanagan), koja je nakon moždanog udara izgubila moć govora, a s njom i deo sebe. I taman kada pomisliš da mu je i to dovoljno, trojica bliskih gej prijatelja odlaze na Pride u Gran Kanariju i ostavljaju mu svoje majke na čuvanje. I eto ti: četiri majke pod istim krovom, nijedna laka, nijedna tiha, sve sa sopstvenim nemirima, tugama i navikama.
Šta god da si mislio da znaš o međugeneracijskim pričama – zaboravi. Ovo nije film o pomirenju, nego o suočavanju. Edward je čovek koji nikad ne kaže „ne“, čovek koji ne zna kako da postavi granicu, ali zna da pravi čaj, da ponudi rame, da očajnički traži mir dok ga iznutra izjeda krivica. McArdle ga igra s onom tankom mešavinom nervoze i tihe topline, kao da mu je neko pritisao grudi, ali je on i dalje odlučan da diše punim kapacitetom. A majke... Majke su ceo svet. Alma (Fionnula Flanagan) je tišina koja grmi. Ne izgovori nijednu reč, ali sve kaže pogledom, pokretom, onim kratkim tekstovima koje piše na tabletu. Flanagan je tu spektar emocija bez trunke prenemaganja – bol, stid, ponos, ljutnja – sve stane u jednu treptajuću senku oko oka.
Ostale tri majke – Jean (Dearbhla Molloy), Maude (Stella McCusker) i Rosey (Paddy Glynn) – upadaju u kuću kao mali uragani. Njihov dolazak pokreće lavinu sitnih katastrofa koje su u isti mah smešne i razarajuće. One ne znaju kad je vreme da se stane, ne razumeju privatnost, ali razumeju ljubav. Njihova međusobna dinamika, njihovi rituali, razmirice, bizarna putovanja i posete medijumima – sve to donosi haos, ali i nežnost koja se ne oglašava zvonima, već šuška kao pranje sudova u tišini.
Film je baziran na italijanskom "Mid-August Lunch", ali u ovoj verziji postaje nešto sasvim drugo. Irska melankolija, queer kontekst, svakodnevni lomovi i nesavršeni ljudi koji pokušavaju da budu tu jedni za druge, iako ni sami ne znaju kako da budu tu za sebe. Ništa ovde nije patetično. Ništa nije servirano kao velika poruka. A opet, sve te neizgovorene rečenice, ti kratki momenti dodira, stidljivih pogleda, eksplozija besa i tišine – sve to te pogodi mnogo više nego što bi ikakva naracija mogla.
Režija je svesna prostora i tišine. Kamera ne beži od bora, od umora, od suza koje ne kapnu. Kad Edward eksplodira, kad se konačno raspadne pod težinom očekivanja, film prelazi u režim punog daha – sirov, tačan, bolan. I taman kad pomisliš da je sve rečeno, Alma, na svom tabletu, tikne poruku: „Živi svoj život.“ Nije to savet, to je odobrenje. Dopuštenje da prestaneš da se kriviš i da napokon uzmeš nešto za sebe.
"Four Mothers" je film o roditeljstvu, ali i o brizi koja nema granice. O deci koja postaju roditelji sopstvenim roditeljima. O muškarcu koji je predugo trpeo, i ženama koje nisu prestale da vole. O tišini koja govori više od vike, i o ljubavi koja se ne pokazuje rečima nego prisustvom. Nema tu velike drame. Samo četiri žene, jedan muškarac, i jedna kuća u kojoj sve puca, ali ništa ne pada.
Na kraju ostaje osećaj kao posle duge šetnje po kiši – mokar si do gole kože, ali si živ. I čini ti se da razumeš nešto što ranije nisi znao. Da se oprost ponekad krije u rečenici od dve reči, a ljubav u nekoj šolji čaja koji ti niko nije ni tražio da skuvaš.
