Dune: Part Two [2024]
Ekranizacija „Dine“ Franka Herberta uvek se smrtrala prilično „vrućim krompirom“ u svetu filma. Već je dobro poznata priča o epskoj propasti pokušaja stvaranja epskog spektakla u režiji Alejandra Jodorowskog. Ni David Lynch se nije previše proslavio svojim filmom iz 1984. godine, mada se za njegovu verziju pre može reći da je slobodna adaptacija negoli ekranizacija pomenutog romana.
Denis Villeneuve je uspeo već svojim prvim filmom da uradi što su mnogi mislili da je nemoguće, stvorio je sasvim pristojnu ekranizaciju ovog romana. O samom svetu romana Franka Herberta možete čitati na stranicama ovog portala ovde, kao i o prvom delu filma, te možemo odmah preći na ovaj drugi, koji je naravno direktni nastavak prvog dela.
Deluje kao da ni Villeneuve a ni sama produkcijska kuća i studio Warner Bros. koji stoji iza ovog filma, nisu bili baš sigurni u uspeh prvog dela, te nisu, kao što je to praksa u poslednje vreme, odmah snimili sve planirane delove, već su čekali da vide kako će proći prvi deo, pa da onda odluče šta će dalje.
Kako ja nikada nisam pročitao „Dinu“, iako sam ljubitelj naučne fantastike, ta knjiga mi je nekako prošla ispod radara, pa ne mogu da poredim sam roman sa ekranizacijom. Kada sam rešio da se možda bacim na čitanje, saznao sam da nastavaka tog kultnog romana ima "prs i pleva". Od svog prijatelja, inače velikog ljubitelja ovog romana dobio iscrpan opis, dobrog dela opusa Franka Herberta, bez onih romana ovog univerzuma koji je posle očeve smrti pisao Brian Herbert. Sve to u jednom trenutku previše počinje da liči na neku latino američku sapunicu, pa sam odustao od čitanja i prepustio Villeneuveu da sve to sažvaće u obliku jednog, dva ili, kako sada stvari stoje, tri filma.
Drugim delom filma završava se ekranizacija, prvog romana Franka Herberta, onog najpopularnijeg, te ova dva filma bi pre trebalo posmatrati kao jednu celinu. Pa ipak, nakon gledanja drugog dela, moram priznati da je ostavio znatno snažniji utisak na mene. Možda zbog toga što je prvi deo bila samo priprema i zakuvavanje priče pred potpunu kulminaciju u drugom delu, ali mi se čini da je znatno više od toga. U "Dune: Part Two", stičem utisak da jeVilleneuve bio mnogo slobodniji, mnogo više se poigravao kamerom, fotografija je apsolutno remek delo, i to se da primetiti u gotovo svakom trenutku filma, posebno trenucima kada imamo pustinjske pejzaže ili epske scene akcije u pustinji. Sa druge strane čestim krupnim kadrovima glumaca, uspeo je da unese priličnu dozu napetosti u atmosferu filma, ali i da glavne likove prlibliži gledaocu na intimniji način.
Za razliku od gomile superherojskih filmova, pa i naučno fantastičnih, koji se dobrim delom oslanjaju na mnogo dosadne akcije, u „Dune: Part Two“ to je veoma dobro dozirano. Akcije ima ali vas ne dave njom. Mnogo je više pažnje posvećeno glavnim likovima kojih ima poprilično i njihovim međusobnim odnosima, a koliko će dobro tako nešto funckionisati zavisi prilično od glume, što je u ovom delu izvedeno gotovo na perfektan način.
Timothée Chalamet, koji meni lično nikada nije bio previše simpatičan, pokazuje da je zaista dobar glumac. Chalamet uz majstorsku izvedbu, na neveovatan način oslikava transformaciju od Paula Atreidesa, privilegovanog plemića sa početka priče, u Paula Muad'diba, ratom prekaljenog pobunjenika, hladnokrvnog ubicu i beskrupuloznog vojskovođu.
Rebecca Ferguson je izvanredna glumica, zaključujući na osnovu youtube intervuja i jedna veoma duhovita i zabavna osoba, u drugom delu je samo zapečatila već odličnu ulogu iz prvog filma.
Charlotte Rempling, Stellan Skarsgard i Christofer Walken su velikani svetskog glumišta. Skarsgard deluje još morbidnije i odvratnije nego u prvom delu, mada sam mislio da je to nemoguće, i savršeno je otelotvorio jedno neverovatno grotesknog zlikovca kakav je Baron Vladimir Harkonnen.
Javier Bardem na momente čak i postaje zabavan u svom oslikavanju Stilgara, verskog fanatika.Način na koji je Villeneuve izabrao da oslika fanatike je pomalo nezgodan. Herbert nigde u svojim romanima nije jasno oslikao fremene i njihove verske obrede, način moltve i te aspekte njihove kulture i religije. Sve je to poprilično maglovito, ali se kod kreatora ovog filma na neki način podrazumevalo, da ako se narod nalazi u pustinji, pa se još pominje nekakav verski fanatizam i džihad, pa sledi da sve to mora da liči na islamski fanatizam, arapske narode i njihove religijske obrede.
Još jedno veliko izenanđenje je i Austin Butler kao Feyd Rauta Harkonnen. Butlera pamtim iz one nesrećne serije „Shannara Chronicles“, nisam ga još uvek, gledao kao Elvisa, dok u tv seriji „Masters of the Air“ deluje sasvim pristojno. Pa opet, imao sam utisak da je njegov raspon uloga prilično ograničen na neke recmo romantične komedije ili pak uloge koej ne zahtevaju previše. Njegov Feyd Rautha je neverovatan, zlikovac od koga vam jeza prolazi kroz kičmu, na momente čak i previše zao i odvratan da postaje groteskan. Crno bele scene, sa Giedi Prime, rodne planete Harkonenna deluju veoma efektno te još više pojačavaju zlokobnu sliku Feyd Rauthe, jer je upravo to mesto u kome ga publika upoznaje.
Za muziku je bio odgovoran Hans Zimmer, za koga se već zna da je majstor svog zanata, ali imam utisak da je ovo film, bar među onima koje sam gledao, u kome je njegova muzika bila najkompatibilnija sa scenama na ekranu. Ne samo da je poslužila kao savršena zvučna podloga več je samim scenama davala na silini kojom pogađaju gledaoca. Sve jedno da li se radi o neverovatnim scenama jahanja ogromih peščanih crva ili pak dramskih scena u kojima bi zvukom podvlačio i gledaocu oslikavao težinu momenta kojem upravo prisustvuje na velikom ekranu.
Naravno, u ovakvom filmu se očekuje da scenografija, kostimi i na kraju specijalni efekti budu besprekorni, i sa tehničke strane to i jesu. Ali, posebno u scenama specijalnih efekata, postalo je veoma važno znati kako ih dozirati, inače preti da postane neka splačima poput različitih King Kongova, Godzila i sličnih budalaština. U "Dune: Part Two" je i taj aspekt apsolutno majstorski izbalansiran, te se film od početka do kraja gleda bez daha, ni za trenutak nemate osećaja da je neka scena višak, ili da nešto nedostaje.
Gledajući „Dune“ ne treba da sitničarimo, i zanesemo se analiziranjem samog univerzuma, gomile naučnih nelogičnosti i nedostataka, kojih ima na pregršt .Ipak je ovo naučna fantastika, te se u izvesnoj meri očekuje, da kao na primer i u samom hrišćanstvu, ne postavljaš mnogo logičnih pitanja već pustiš mozak na otavu i apriori veruješ u sve što ti se servira. Ako se tako pristupi ovom filmu onda je pred vama jedno zaista epsko ostvarenje naučne fantastike.
