Wrekmeister Harmonies – We Love to Look at the Carnage [2020]

Wrekmeister Harmonies
We Love to Look at the Carnage
Thrill Jockey / 2020
7.5
7

Iza prilično plakativnog naslova We Love to Look at the Carnage, krije se novi, peti po redu album Wrekmeister Harmonies, sastava iz Chicaga, osnovanog 2007. Od samog osnivanja bend je promenio nekoliko nestalnih postava pri čemu su jedine konstante ostale originalan član JR Robinson i smena raznih gostiju koje najpre prepoznajemo kao članove drugih, njima matičnih bendova (na pr. Ryley Walker, Alexander Hacke, Melissa Nadler, članovi bendova Disappears, the Body, Godspeed You! Black Emperor…). Tek na poslednjih nekoliko albuma, bend se ustalio kao duo koji uz Robinsona (na vokalu i gitarama) čini još i Esther Shaw (na violini, klavijaturama i pratećim vokalima). Ovakav razvoj i tranzicija mogu služiti i kao precizan pokazatelj kad je u pitanju određenje zvuka samog benda. Tako, na ranijim albumima dominira zvuk koji bi se najbolje mogao opisati kao doom/dark metal, a na poslednja 2-3 albuma, na kojima je ključan doprinos Shaw, pre se može pričati o dark ili doom folku.

Po sopstvenom priznanju, aktuelni album je inspirisan delom Marka Aurelija, a po već pomenutom oprobanom receptu beleži par zvučnijih imena među gostima. Iako su u pitanju tek dva, Thor Harris, perkusionista grupe Swans, i Jamie Stewart iz sastava Xiu Xiu, koji unosi pojedinačne electronic intervencije, čini se da ja sam izbor gostiju logičan za stil benda, a njihovo je pojavljivanje svakako istovremeno minimalno i nenametljivo, ipak veoma vešto upotrebljeno (u drugoj numeri na albumu). Tako, u osnovi čitavog albuma stoji ta dominantna uparenost i ambivalentnost u odnosu svega što stvaraju i predstavljaju Robinson i Shaw, a to je istovremeno ono što epitomizuje i zvuk benda na poslednjih par izdanja. Upravo kao rezultat njihovog nadopunjavanja, pre nego proste suprotstavljenosti, može se nazreti i poređenje sa zvukom The Bad Seeds-a ili Swans-a u njihovoj poslednjoj, aktuelnoj fazi. Kad je reč o poređenju sa Nick Caveom tj. Bad Seeds-ima, svakako je lako pronaći prečicu u usporedbi Robinsonovog dubokog vokala – brutalnog i istovremeno jednako emotivnog – sa Caveom, ali takođe i u zvuku koji prozvodi Esther Shaw, koji neodoljivo podseća na redefinisanje violine u savremenom alternativnom (rock) zvuku, naravno upravo od strane Warren Ellisa.

Album zapravo otvaraju nežni, melodični pokušaji rajske evokacije, u Midnight to six, koje nanose eterični ženski vokal i ukrštanje žica smirene violine Shaw i Robinsonovih gitara, pre nego što uskoči Robinsonov dominantano dubok glas… Otuda možda i prvo poređenje (sa Nick Caveom), ali i asocijacija na ono što nedvosmileno (p)ostaje tipičan izraz tokom čitavog albuma – naime, jasno uparivanje i smenjivanje lirskog i epskog, erosa i prikriveno-zavodljivog patosa, a koje je najočiglednije ne samo u razradi i na dinimici individualnih numera, već možda još i jače u prelazima između pesama. Time slušaocima/slušateljkama gotovo postaje jasno da se radi o talasima emocija i blagog meandriranja u temama, a da ideja, skoro kao i sama struktura ostaje ista, i upravo time je pažnja (ako je?!) još od starta zadobijena. Naime, ti divni, zavodljivi prelazi tokom albuma nas nakon brutalne ‘doomirane’ kulminacije u finalu skoro svake numere nanovo šalju nežnim i nevinim počecima u svakoj narednoj temi, a koja se onda ispočetka se logičnim i linearnim redom niže, šunja… Tako se u drugoj numeri apsolutno opravdava pojavljivanje dva pomenuta gosta, koje unosi dodatnu ‘creepy’ notu za numeru inače ‘super-creepy’ naziva, Still life with prick cancer...

A zatim sledi Coyotes of Central Park, de facto centralna stvar na albumu, i bez sumnje najnežnija i najujednačenija pesma u čitavom opusu benda. Iako nam se najpre nudi kao klasična, brzo se preobraća u bastardni i psihodelični doživljaj balade, možda upravo onakav kakav su nam odavno ‘podvalili’ Velvet Underground?! Pa i kao takva, ova numera opet isporučuje melodijski i emotivni vrhunac albuma ("See how they dance in the pale blue moonlight, no one hears them, no one knows the savage beauty of having the moon by the throat.")

Nakon toga, sve se vraća već pomenutoj i pretpostavljenoj dinamici, najpre u Rat Catcher – još jednim pokušajem prisvajanja monumentalnosti i masivnosti, a potom i u finalnoj, Immolation, u kojoj se nudi navodni smiraj i usmeravanje ka katarzičnom kraju.

Ukoliko bismo se okrenuli ranije pomenutom poređenju sa bendovima Swans i/ili Nick Cave and The Bad Seeds, čini se da bi pojam monumentalnosti, koga se Wrekmeister Harmonies nikako ne odriču i kome teže od samog starta (možda najjasnije već u trajanju numera – dve od pet pesama na albumu traju preko deset minuta), mogao biti jedna od zajedničkih tačaka. Pa ipak, barem We Love to Look at the Carnage nisu ni blizu onog masovnog, te monumentalnog instrumentalnog napona po kom danas prepoznajemo Swans; odnosno, s druge strane, Robinsonu teško da polazi za rukom da i ‘monumentalne’ pojmove bez mnogo muke učini ovozemaljskim i naizgled uhvatljivim kao što to nepogrešivo čini Nick Cave. Stoga se pre svega može reći da novi album predstavlja hod po stazi koja je već utabana prethodnim, The Alone Rush, ali zauzvrat ostavlja sasvim dovoljno prostora za slušanje i moguće je da čini da pomislimo kako su nam se različite sezone zaista spojile u jednu jedinu.

Preporuka

share
share