Vizelj: Zidić Doma omladine 11.09.2020. Beograd
Stvari na koje se navučeš, ne znaš da si se navukao dok ih više nemaš.
Kroz ovih sedam meseci mi je falilo dosta stvari. Falile su mi tekme, falilo mi je da putujem, falilo mi je da u Bife Ventilu vodim ,,dubokoumne’’ razgovore do 3 ujutru, falilo mi je da blejim sa ljudima, ali pre svega falile su mi svirke. Ona je jedinstvena stvar. Da idete sami, da odete sa društvom, sa devojkom, ili dečkom, svirka uvek ima drugačiji doživljaj. Ona je najčistiji, najiskreniji metod uživanja u muzici. Ništa ne stoji između tebe i te predivne buke.
Već po prilazu Domu Omladine iz pravca Kosovske sam nazirao gužvicu ljudi. Bilo je tu mlađih pankera, skinsa, članova drugih bendova, starijih što su prolazili pa se zadržali da vide šta se tu dešava, bilo je sveta. Ljudi su bili rasprsnuti duž cele obale trotoata, poznati, prognani, budni i pospani. Upravo ta izmešanost publike koja ih je sluša redovno i koja ih čuje po prvi put je proizvela jedinstvenu rekaciju da su svi skakali i pevali bez prekida.
,,Grad u pustinji, pustinja u gradu...’’ Najlepši stihovi o Beogradu su otpevani u ,,O Pustinji’’. Tako je meni zvučao Beograd svih ovih meseci. Nem i suv. Samo da ste mogli da vidite onaj oblak prašine iz crtaća koji se kotrlja preko Terazija. Tu užasnu tišinu su večeras prekinuli Vizelji. Spakovali su nas u Kadilaka i provozali nas jedan krug kroz pustinju.
Jelisaveta se popela prva za bubanj i usviravanjem dala do znanja momcima da treba početi. Aleksa dotrčava i uzima bas, da bi Veljko potom uzeo žutocrnog Telekastera i svirka kreće. Kreće instrumentalni uvod i ceo Plato Milana Mladenovića kreće u šutku. Sledi sat vremena čiste energije. Mada su imali samo tri probe, zvučali su zategnuto kao da su sinoć svirali na Gitarijadi. Ređale su se ,,Mamuze’’ ,,Nosorog’’ ,,Glava u Betonu’’ ,,Kafa i Cigare’’ da bi na ,,Pustinji’’ bio napravljen pun krug. Grad koji je do juče bio u nedođiji tišine je provpevao i proskakao. Kroz čitavu svirku Aleksa i Veljko bi naizmenčno na svoje solaže ulazili u šutke, više iz želje da i oni malo budu deo publike na svirci jer su i oni uželeli svirke kao slušaoci. Sreća pa je Jelisaveta kao sjajna razredna sve to savršeno kupila, te se ni jedna greška nije osetila.
Jak i agresivan tempo nije dozvoljavao ni trenutak odmora između pesama i su velike šanse da će sutra mnogi iz publike imati upalu mišića i promuklo grlo, jer se ispalo iz forme. Koncerti su kao i utakmice, treba trenirati i redovno igrati da bi se izdržalo.
Koliko je njima sve to nedostajalno, saznao sam iz priče posle sa članovima benda.
Aleksa Nedić: ,,Sve ovo nam je mnogo falilo. Imamo tremu po prvi put u životu. Poslednji put smo svirali za dan zaljubljenih i nadam se da će se nastaviti ovim tempom’’.
Veljko Milinković: ,,Kada si u formi i kada sviraš svaki vikend, to ti postane veliki deo života. Kada su svirke stale, osetili smo se pogubljenim. Svima fale koncerti i sada će ljudi verovatno iz radoznalosti odlaziti i na grupe za koje nisu čuli, koje ih nisu toliko interesovale ranije. Svi smo navikli da se uveče nešto dešava u gradu i lepo je što je ponovo tako’’.
Jelisaveta Todorov: ,,Toliko se energije nakupilo u ljudima da sada posle svirke osećam veliko olakšanje, kakvo nisam osetila pola godine. Nastupi su mi toliko falili, da sam večeras čas bila tu kao član benda, a čas sam želela da budem deo publike, nisam mogla da se odlučim na kojoj strani bi pre bila’’.
Ta akumulirana energija u ljudima je bila katalizator ove sjajne večeri. Publika je vukla bend da sviraju još žešće, a Vizelji su gurali ljude da skaču i pevaju još glasnije.
Tačno u 21h, nakon odsvirane ,,Ritam Mašine’’ sve se završilo. Sa velikim kezom od uveta do uveta sam se vraćao Kosovskom ulicom ponavljajući ,,pomera me ritam, a ja sam ritam mašina...’’.
Stvari se polako vraćaju u normalu.
Video: Sasha
