Punchlove - Channels [2024]

May 27, 2025

Punchlove

Channels

Kanine Records / 2024

Između napuklih fasada Bruklina, tamo gde se gradski šum pretvara u ličnu tišinu, nastao je Punchlove – kolektiv čiji su se impulsi prvo sudarali u studentskim sobama, da bi kasnije izronili kao organizam sposoban da emituje čist, emotivno nabijen šum.

Bend je nastao kao kućni projekat dvoje studenata muzičke tehnologije, a kasnije se razvio u kolektiv koji kombinuje zvučne eksperimente i vizuelne performanse. Jillian Olesen, Ethan Williams, Joey Machina, Ian Lange-McPherson i vizuelni umetnik Viz Wel nisu bend u klasičnom smislu – više podsećaju na stanicu za prenos signala koji dolazi iz prošlosti, ali odbija da se ponaša linearno. Album "Channels" nije njihova priča o početku, već seizmička mapa unutrašnjih pomeranja koja ne traže pravac, već vibraciju.

Prva pesma na albumu – “Locusts” – deluje kao pokušaj da se opipa granica tišine i niske frekvencije, ono što ne čuješ, ali ti se zatrese u grudima kad se svetla pogase. Bez uvoda, bez gluposti – kao da se budiš usred sna i već si unutra. A onda “Breeze”, koja kreće kao shoegaze u pokušaju da se seti zašto je nekad bio nežan. Gitarske linije se lome kao staklo u reverbu, ali svaka pukotina ima svoju melodiju. Bas linija drži sve to na ivici, klizi između tonova kao što ruka beži kroz površinu vode – ne da bi nešto uhvatila, nego da bi osetila otpor.

“Screwdriver” je pesma koja udara precizno, kao što joj ime sugeriše. Gitarske teksture ovde ne pozivaju na kontemplaciju, već napadaju frontalno, lepeći se za vokale koji dolaze kao radio signali iz bunkera. Nema tu narativa, sve je fragment i sve je istina. Punchlove se ovde približavaju onom što bi se moglo nazvati frenetičnim grunge-gaze hibridom – kao da se Sonic Youth i My Bloody Valentine tuku u hodniku punom ogledala.

“Pigeon” je prva pesma gde se bend potpuno ogoljava. Jillianin glas lebdi iznad gustog sloja distorzije, ne pokušavajući da se probije, već da se stapa s njom. Gitare su ovde talasi – ne rifovi, ne akordi – već dinamika okeana koji se valja ispod usporenog neba. Svaki udar bubnja odjekuje kao zatezanje vlastite kože.

“Dead Lands” i “Apartment” deluju kao dva pogleda kroz isti zamagljeni prozor — onaj kroz koji svetlost ulazi prigušeno, filtrirana tugom i sećanjem. “Dead Lands” otvara prostor za gitaru koja se ne nameće, već lagano probija kroz talase distorzije kao zrak u prašini, isprekidana, ali odlučna. “Apartment” je možda najintimniji trenutak albuma – setna melodija vuče za sobom težinu tišine, kao da pokušava da ostane budna u sobi koja se svakog trenutka može ugasiti. U obe pesme, gitare ne vode pesmu već je boje, obavijaju, lebde oko jezgra. One nisu zidovi, već vazduh koji se neprekidno menja.”

U “Guilt”, bend pušta agresiju da procuri kroz slojeve reverba, dozvoljavajući gitarama da se sruče kao digitalna kiša, ali bez cyber-romantike – ovo je shoegaze kontaminiran pesimizmom. “Elapse” je najbliže što Punchlove dolaze post-rocku, ali i dalje odbijaju da prate bilo kakvu formu. Umesto toga, puštaju da se distorzija razliva kao ulje po vodi, da se bojom bori protiv svetlosti.

"Birdsong" počinje blagim gitarskim frazama sa blago moduliranim delay-em i reverberacijom, koje se postepeno nadograđuju u širi ambijentalni spektar. Gitarske linije funkcionišu kao teksturalni sloj, ne preuzimajući melodijsku dominaciju, već stvarajući prostornu dubinu. Tokom trajanja pesme dolazi do postepenog uvođenja sintetizovanih elemenata i ritmičkih mikrovarijacija koje uvode dinamiku i održavaju tenziju.

Vokali Jillian Olesen i Ethana Williamsa pozicionirani su miksom tako da se ne ističu iznad aranžmana, već se harmonično stapaju s instrumentacijom. Njihova interpretacija je kontrolisana, sa minimalnim vibratom i blagom ekspresijom, što doprinosi opštem osećaju unutrašnje zatvorenosti i kontemplativne atmosfere.

Pesma “Corridor”, koja zatvara albuma je kao poslednji pogled kroz prljavi prozor u vozu koji ne zna kuda ide. Počinje gotovo kao balada – akustično, krhko – ali onda se nadvije gitarski zid, gust kao magla u koju ne ulaziš bez posledica. Ta pesma ne završava – ona samo nestane, kao da je isključena struja, a signal prekinut.

"Channels" je više seizmogram nego album, mapiranje unutrašnjih lomova kroz talase buke i melodije koje se više osećaju nego pamte. Punchlove ne pokušavaju da se dopadnu – oni se ponašaju kao da su već bili ovde, kao da prenose nešto što su već jednom zaboravili. Gitarske linije na ovom albumu nisu ukrasi, one su arhitektura. Svaki sloj distorzije ima svoju teksturu, svaki šum svoju dubinu. A negde ispod svega toga, čuči osećaj da je sve to već bilo – samo ne ovako.