Pearl Jam - Dark Matter [2024]

May 03, 2024

Pearl Jam

Dark Matter

Monkeywrench / Republic / 2024

Čekajući novi album benda Pearl Jam, „Dark Matter“ pročitao sam negde izjavu njihovog basiste Jeffa Amenta da je po njemu ovo njihov najbolji album. Jasno je da će svaki od članova benda tako nešto izjaviti, da li zaista veruje u to, to ne mogu da znam, ali sam siguran da je većini njihovih fanova potpuno jasno da oni nikada neće snimiti bolji album od njihovog prvenca, albuma „Ten“ koji se sa pravom može nazvati antologisjkim albumom.

„Ten“ i „Dark Matter“ dolaze iz potpuno različitog okruženje. Veoma slikovit prikaz je recimo, meni jedan od najboljih živih nastupa, Pearl Jam-a na Pinkpop festivalu 1992. godine, posebno pesma „Porch“. Pearl Jam u tom trenutku su negde u kasnim dvadesetim, autor ovog teksta je bio u kasnim tinejdžerskim godinama. Njihova emotivna reakcija na svet oko njih je puna besa, agresije ali iz ugla osobe koja ima život pred sobom i želi da nešto menja. Takvi su im i živi nastupi, eksplozivni, žestoki na granici samodestrukcije. „Dark Matter“ je takođe veoma žestok,mračan album, besa tu i dalje ima ali agresivnost je ustupila mesto ogorčenju, što je potpuno normalno za osobe u kasnim pedesetim, koliko sada imaju članovi benda Pearl Jam.

„Dark Matter“ je po svemu veoma žestok album, gitare nikada nisu bile bučnije i rifovi nikad čvršći u ovom veku, dok Mike McCready apsolutno kida solo deonicama na gitari. Prve dve pesme albuma „Scared of Fear“ i „React, Respond“ su upravo takve, dinamične agresivne, sa uvek odličnim vokalnim aranžmanima Eddie Veddera.

Vedderov vokal je i dalje jedan od najmoćnijih instrumenta ovog benda, sve jedno da li je to u dinamičnim pesmama poput odlične naslovne „Dark Matter“, eksplozivno žestokim „Running“ ili pak, kad po atmosferi naginju ka nekom melodičnom alternativnom country - rocku u „Something Special“.

Iako se uz Pearl Jam i dalje nekako lepi ona etiketa grunge benda, oni to odavno nisu, ako su uopšte ikad bili. Tokom više od tri decenije karijere Pearl Jam su postali verovatno i najuticajniji rock bend na planeti, koji je poptuno po svojim pravilima došao do stadionskih prostora, bez da su ikada pravili kompromise sa svojim zvukom, u želji da se približe standardima koji se očekuju od benda koji svira na stadionima.

„Wreckage“ u sebi nosi eho Tom Petty-ja, „Got to Give“ i svakako „Waiting for Stevie“, koja vas već od prvih tekatova Vedderovog vokala nosi svu oni epsku grandioznost kvailtetnog stadionskog rocka poput recimo benda The Who, su savršeni stadionski hitovi uz koje možete i želite da pevate iz sveg glasa.

Na „Won't Tell“ Vedder još jednom briljira vokalnim aranžmanima što uz odlične gitare McCreadyja i Stone Gossarda, koji su na ovom albumu u jednom od svojih najboljih tandema izdanja u poslednjih dvadeset godina, čini ovu pesmu najmelodičnijom na albumu. „Upper Hand“ donosi izvesnu dozu psihodelije dok je „Setting Sun“ poput svog naziva lagana, umirujuća poput zalaska Sunca.

Bilo i poptuno nepošteno ne pomenuti ritam sekciju Jeffa Amenta i Matta Camerona. Amentove bas linije su odlične kao i uvek, sa izvesnim Peter Hook-ovskim primesama na ovom albumu kao u pesmi „“Won't Tell“ . Matt Cameron, svakako jedan od najboljih bubnjara svoje generacije, što pokazuje i činjenica da je svirao sa dva izvanredna benda te ere, sa Pearl Jam-om od 1999.godine, i sa bendom Soundgarden od početka pa sve do smrti Chrisa Cornella. Njegov ritam savršeno kanališe energiju besa koja izbija sa ovog albuma, što naslovna „Dark Matter“ savršeno oslikava.

Postoje stavovi po kojima su grunge, i uopšte muzika sa kraja 80ih i prve polovine 90ih su bili poslednje muzičke „eksplozije“ koje su kroz svoje subkulturne pravce razdrmale svet, kao što je to pre njih uradio pank ili rock’n’roll. Sve što je usledilo u XXI veku je jednostavno bio bled i anemičan odjek prethodnog perioda. Možda baš zato što je muzika tog perioda bila toliko emotivno snažna i imamo tužnu sitiaciju da su Pearl Jam jedini preživeli bend tog perioda. Kurt Cobain, Layne Staley, Chris Cornell, Scott Veiland i Mark Lanagan napustili msum ovaj svet i na njemu ostavili neizbrisiv trag u istoriji muzike. Billy Corgan takođe, i pored toga što su njegovi Smashing Pumpkins generalno u padu još od albuma „Adore“ sa potpunim sunovratom sa poslednja dva albuma, baš zbog Corganove želje da eksperimentiše i poigrava se sa zvukom benda i možda se dodvori mlađoj publici. Pearl Jam sa druge strane uvek su radili upravo ono što su želeli. Menjali su oni svoj zvuk, povremeno ekperimentiali kao na albumu „Gigaton“ ali nikada nisu pokušavali da sebe „reinventuju“ što je verovatno i najgluplja izmišljotina XXI veka i post gen-x generacija.