I posle 15 godina bude ti bolje
Izgubljena sećanja, Antonije Ranđelović
Medivest, 2023.
Prošlo je dvanaest godina od kada glavni junak nije boravio u svom rodnom mestu, i ništa se u međuvremenu nije promenilo. Prošlo je dvanaest godina, a kao da je prošao jedan dan, i to, reklo bi se, isti dan. Već na početku ga zatičemo u vozu, pedesetogodišnjaka, okupiranog nostalgijom i opipljivom čežnjom za starim dobrim vremenima. Piscu je slika voza poslužila u metaforičkom smislu – glavni junak je na pravom koloseku, nema ispadanja iz šina i potpuna kontrola nad životom je uspostavljena.
Međutim, čemu onda povratak? Koja ga to sila vuče nazad, još ako znamo da su i etimološki vraćanje i sunovrat braća, da potiču od istog korena reči? Videćemo da potureni nam motiv žal za mladost suviše kratko traje i nije uverljiv. Nostalgija ume da se hrani lažnim slikama i zbog nje se ne preleće okean u potrazi za odgovorima. Nešto je drugo ovde u pitanju, osim puke želje da se poseti stari kraj.
Povratak Uroša Mihajlovića
Mesto mladosti i detinjstva skoro uvek donosi razočarenje. U knjizi saznajemo da svi ljudi iz života glavnog junaka koje susrećemo i dalje komuniciraju na isti način, rade iste stvari, žive isti život u večnom perpetuum mobile-u malog mesta. Ta vremenska kapsula u kojoj je sve ostalo umrtvljeno onako kako je i ostavljeno, za razliku od samog glavnog junaka koji se vidno i na prvi pogled promenio, ta pukotina između zamišljenog i zatečenog stanja, prva je tragična nit koju pratimo u novom romanu Antonija Ranđelovića „Izgubljena sećanja“. A biće ih još.
Mladi niški pisac je u svom novom romanu (Medivest, 2023) žanrovski i tematski iskoračio iz dosadašnjeg opsega interesovanja. Za razliku od Zarobljenih duša i Prorokove suze koje se, ugrubo, bave razrešavanjem neke epske misterije, novi roman je ličniji i misterija kojom se bavi, tajna je dobro poznatog osećanja i osobe koja je u njemu to osećanje probudila. To ovoj knjizi daje snagu duboko proživljenog, autentičnog iskustva, upotrebljenog u umetničke svrhe, iza koga ne postoji laž, već samo terapeutski ogoljena istina.
Priča je ljubavna. Uroš Mihajlović je, dato nam je da naslutimo već na početku, neko ko je nadvisio skučene obrise palanačke sredine. Baveći se jednoličnim poslom u prodavnici, tamo gde se tope i guše sve ideje i ambicije, on pati od tipičnog mladalačkog sindroma zamišljene veličine i vrednosti. Oko njega je društvo iz kraja sa kojima se „smara“ i neke devojke sa kojima započinje krugove kodiranog, automatizovanog ponašanja koje ga uvek iznova vrate na početak, tamo odakle je i krenuo. Uloga lokalnog Zdravka Čolića mu ne prija, ali mu nije ni preterano mrska, a grad ograničenih mogućnosti je sve samo ne mesto gde želi da bude i gde može da se ostvari u punom potencijalu.
Sećanje je mađioničar
Razvoj ovako zatečene situacije može da poremeti, kao što to i obično biva, samo drugačije raspoređeno pitanje moći. Šta se dešava kada glavni junak upozna osobu zbog koje se u njemu javlja emotivni disbalans, nesigurnost, koja mu poremeti dotadašnji čvrsto postavljen sistem vrednosti?
U pitanju je izazov postavljen u arhetipskom liku fatalne žene i čuvenog paradoksa – obostrane, a nemoguće ljubavi. Situacija je oneobičena Katarininom ograničenom dostupnošću u kontrastu sa snagom strasti koja se najednom među njima razvija. Da bi pukotina u ovom odnosu bila još izrazitija – ta nemogućnost ostvarenja kvalitetne i stabilne veze, one koja neće biti skrivena i tajna – nemoguća je ne samo zbog njihovih ličnosti, već i zbog drastične razlike u godinama. Ali i zbog bojazni: može li tako intenzivna veza ikada biti srećna i hoće li Uroš posle nekog vremena i sa njom ući u jedan od svojih začaranih krugova?
Priča je ispričana iz ugla nepouzdanog pripovedača, iz velike vremenske distance. Glavni junak se vešto kombinovanim flešbekovima vraća u prelomne trenutke svog života koje su ga opredelile na drugačije životne izbore. U potrazi za odgovorima, za pravom istinom, sećanje nije pouzdan svedok. Ono ume da bude mađioničar (kako glasi pozajmljeni naslov jedne knjige), a za potpunu i celovitu istinu, potrebno nam je i sećanje druge strane. A nje u ovom romanu nema.
Glavni lik se na kraju budi iz hipnoze, njegovi začarani krugovi nestaju. Odjednom uviđa sav njihov besmisao i odlazi. Da li se poruka krije upravo u tome – da li je sve, na kraju, tako jednostavno? Iako pati od nekih narativnih nesavršenosti, ovaj roman poziva na čitanje i razmišljanje.
