Pixies - Doggerel [2022]
Prošlo je nešto više oddeset godina od ponovnog okupljanja benda Pixies, i tačno deset godina od odlaska Kim Deal, iz benda. Za proteklih deset godina bend je snimio četiri albuma „Indie Cindy“ (2014), „Head Carrier“ (2016), „Beneth the Eyrie“ (2019) i prošlogodišnji „Doggerel“.
Fanovima benda, koji ih pamte i vole iz onih njihovih najboljih dana, tamo s kraja 80ih i devedesetih, svakako je bilo veoma drago da bend ponovo radi i snima muziku. Ali, ponovno okupljanje nakon toliko godina ne mora uvek biti prava stvar. Nekada je bolje nešto ostaviti u prošlosti i ne kaljati uspomenu na slavne dane. To je donekle i bio utisak sa muzikom ovog benda nakon njihovog povratničkog albuma „Indie Cindy“. Sledeći „Head Carrier“ jeste bio korak u pravom smetu ali i dalje daleko od njihovih najboljih dana. Tek sa albumom „Beneth the Eyrie“ Pixies su počeli da liče na one stare, što su još više utvrdili njihovim novim, odličnim albumom „Doggerel“.
Na „Doggerel“ Pixies konačno zvuče kao oni stari. Naravno da je kvalitet „Surfer Rosa“, “Doolittle“ ili „Bossanova“ veoma teško ponoviti, jer su okolnosti kada su oni stvarani bili potpuno drgačiji. Uglavnom se sve svodi da su i muzičari bili mladi, kao i dobar deo njihovih starih fanova, a mladost je nešto što je nemoguće vratiti ili ponoviti.
Na „Doggerel“ Pixies su uspeli nda konačno pronađu formulu kako da zvuče kao oni stari ali opet zreliji i sa znatno više godina. I dalje je to prepoznatljiv Pixies zvuk, ali deluje bogatije i zrelije, odgovarajući zvuk muzičarima u srednjem dobu. Black Francis mnogo više reži nego zavija na svojim vokalnim deonicama, gitara Joey Santiaga i dalje nosi prepoznatljive teksture, žestoke i britke distorzirane napade, ali je ujedno bogatija i kontrolisanija, ili bolje rečno sa manje haotičnih deonica. Paz Lenchantin veoma uspešno replicira melodične bas linije Kim Deal, što je itekako daje autentičnost zvuku benda, i savršeno su podržane i dalje stamenim i čvrstim ritmovima Davida Loveringa.
