Unsane [2018]
Karijera Stivena Soderbegra (Steven Soderberh) prošarana usponima i padovima, u retkim trenucima opravdavala je epitet novog holivudskog vunderkinda, odnosno bremena odgovornosti koji mu je nametnuo film Sex, Lies & Videotapes.
Psihološki triler Unsane nalazi Soderberga u trenutku pune životne i rediteljske zrelosti, i to ovaj autor ovim filmom pokazuje već u prvim kadrovima.
Široki uglovi, nedostatak muzike, pojačavaju utisak otuđenosti glavne protagonistkinje, i nalik Polanskovom klasiku Repulsion, imamo ženski lik koji je na ivici nervnog sloma, introvertan i duboko utonuo u svoje misli i unutrašnje personalne lomove.
Međutim, već u prvih nekoliko minuta Soderberg uleće sa twistom koji drami daje potpuno drugačiji karakter. Naime, iz jedne subjektivne psihološke drame, Unsane postaje neuobičajen institucionalizovan mikro triler, gde glavni lik biva zatočen protiv svoje volje u dnevnu bolnicu u kojoj volontira manijak koji joj je navodno upropastio život i zbog kojeg je menjala lokacije.
Sve to Sodeberg servira u stilu trilera iz osamdesetih i to filmu daje poseban šmek. Njegovo poigravanje sa formom, nažalost, ostaje na tom tradicionalno palpičnom nivou, i Unsane ne prelazi granice prosečno kvalitetnog trilera, pre svega zbog tempa i povremene aritmičnosti narativne strukture.
Ipak, to ga za današnje standarde čini i prilično ekonomičnim, gledljivim i zabavnim, tako da ovo Soderbergovo poigravanje tera osmeh na lice, jer je lepo videti iskusnog autora koji i dalje ume da se lepo žanrovski zabavlja.
