The Black Phone [2022]
Ovo sam pohitao da pogledam čim je stiglo u bioskope (u međuvremenu je procurilo i na net). Iako od tog reditelja, Skota Deriksona, ne očekujem mnogo, jer kod mene nikad nije prebacio tri minus (npr. SINISTER), ne sporim mu tehničko umeće da izvede horor scenu/ugođaj, iako su mu scenariji uvek bili tanki i upitni. Tako, na kraju, ispade i ovde!
Znači, postoji tu mračna opresija i mnogo pre nego što dođemo do horor žanra: horori sumorne stvarnosti neke američke nedođije krajem 1970ih – abnormalno surovi buliji i vrlo krvavo makljanje sa njima, do ivice smrti (ovaj otrcani i sve preteraniji kliše u hororu raširio se velikim udelom zahvaljujući Stivenu Kingu, a sada ga nadudava i njegov sinak, Džo Hil, po čijoj pričici je ovo napisano), abnormalno surovi tatko jedne okrnjene familije koji se preterano iživljava nad đecom: ima ovde nepotrebno dugačka i nasilna, neprijatna scena u kojoj svoju ćerčicu tuče kaišem po zadnjici, dok sinak nemoćno gleda, koja je prosto odvratna i a) sama po sebi, i b) po svojoj nepotrebnosti za fabulu radnje.
Mogo je tatko i samo da je jednom ošamari, nismo morali da gledamo pet minuta njenog glasnog plakanja i njegovog udaranja kaišem, i njenog preklinjanja, i sinkove patnje što ne može seki da pomogne itd itd… A uz to je sva ta muka i patnja i patos+nasilje dostojan nekog misguided korejskog filma (gde decu makljaju mnogo prirodnije nego u USA), još i dodatno krindž zbog užasno glupih dijaloga tokom te scene i loše glume „tatka“…
Posle ovoga čovek prosto odahne kad dođemo na „horor“ teritoriju, odnosno kad serijski pedofil (Itan Houk, pretežno pod maskama koje je dizajnirao Tom Savini) otme baticu i zatoči ga u svoj podrum… kako bi se malo igrao s njim… tako što ga isključivo ostavlja na miru…
Tu odahnemo od nepotrebne mučnine valjanja u kalu nekih brutalno odvratnih zbivanja, ali počinjemo smesta da uzdišemo zbog sve više rupa i proizvoljnosti u scenariju: počev od naslovnog čuda – zašto bi serijski ubica uopšte instalirao u podrumu namenjenom za žrtve telefon koji nema signal, osim onoga s one strane groba, što mu i doaka na kraju?
Šta sve ovaj dečak uradi u tom podrumu, i kako, te rupe koje kopa po podovima i zidovima, taj zamrzivač s druge strane zida koji ima samo jedan tanak lim sa strane (!) itd, pa to je mnogo veća fantastika od duhova ranijih žrtava koje mu se ukazuju, što telefonom, što vizuelno (moramo da ih vidimo jer bi inače pola filma u golom podrumu sa samo ovim jednim akterom bilo oku nesnošljivo).
Dečak je odličan glumac, dobro se pokazao u zahtevnoj ulozi, biće nešto od njega; devojčica, avaj, suviše šmira da bi dobila istu prognozu. Apsolutno je nepodnošljivo imbecilna scena u kojoj nju DIREKTOR ŠKOLE pozove u svoju kancelariju, da da iskaz POLICAJCU, a ona praktično otera pajkana u tri pičke materine!
Možda je nekome zabavna i smešna ta njena psovačina („ha ha, al mu je rekla!“), ali tako nešto slabo je verovatno da se desi čak i danas, sa ovom raspuštenom mladeži koja ne respektuje nikakav autoritet, a kamoli 1977. kad nisi smeo direktoru škole i pajkanu da kažeš ništa više od YES, SIR, i to drhtavim glasom! Ali JAKA ŽENA/curica MORA da postoji, po svaku cenu...
Veoma mi smeta što o ubici ne saznamo NIŠTA, ni motivaciju, ni psihologiju, on je prosto bugimen (i ne započinjite mi uopšte zbunjujući odnos sa njegovim bratom, i foru sa ne jednom velikom nego sa DVE velike kuće, jedna preko puta druge, u njegovom posedu!) – a to kako mu uspeva da ga ne uvate BUKVALNO ODMA u prvom pokušaju otmice deteta nikako mi nije jasno!
Naime, taj psiho ima
1) napadno upadljivo vozilo: veliki crni kombi sa drečavim natpisom ABRAKADABRA, koji sasvim nezapažen vozi po 3-4 uličice tog malog mista!;
2) ima na sebi upadljivu masku i cilindar, a na mesto otmice ostavlja naduvane crne balone! ko bi još pa to primetio?!
3) sve to što radi – otimanje dece u crni kombi – čini USRED BELA DANA, u tom malenom mestašcetu,
i 4) i niko iz komšiluka tog psiha, koji ima DVE kuće, s obe strane ulice, ništa sumnjivo nije primetio, ni kombi, ni đecu, ni ništa…
Vi znate da ja umem da budem tolerantan prema rupama i manjim varanjima u remek-delima (HAUTE TENSION), ali ovo TELEFONČE je naprosto isuviše nepromišljen, prazan, glup film da bih mu opraštao fundamentalnu neubedljivost. Kvazirealizam tamo gde mu ga niko nije tražio i gde ničemu ne služi (čak to valjanje u blatu smeta, inkongruentno je) – i totalna fantazija i budalaština tamo gde bi srž (horor) trebalo da mu bude!…
„Ali, čekaj, Gule, ništa nisi shvatio“, urlate vi? „Pa to je sve parabola o zlostavljanoj deci koja su tokom ovog iskušenja naučila da se nose sa nasiljem i koja sazrevaju na kraju“, kažete? A kako su to naučila? Uz malu pomoć iz zagrobnog života? I uz pomoć telefonske slušalice KOJA UOPŠTE NE ZNAM ŠTA RADI U TOM PODRUMU? I još na kraju idu pomirljivo nazad u zagrljaj onom tatku-sadisti? Pa poserem vam se na naravoučenije, pouku, podtext i poentu!
Nije ovo negledljivo, ima poneki kadar, pa i scena, koji nisu loši, nezahtevna publika će biti zadovoljnija od one koja traži smisao i poentu, ali sve u svemu bilo je ovde više potencijala nego što na kraju dobismo.
Recenzija je originalno objavljena na blogu The Cult of Ghoul.
