The Hooten Hallers - The Devil's Egg [2024]
Neki albumi dolaze kao oluja, kao šut u rebra, kao gutljaj jeftinog viskija posle tri dana mamurluka. "The Devil's Egg" od The Hooten Hallers je upravo takav – prljav, bučan, znojan i sirov do koske. To nije album koji se sluša u pozadini dok pereš sudove. Ovo je album koji te tera da istreseš poslednje pare na baršunasto ofucanom šanku, dok ti se svet oko tebe vrti u dimu cigareta i pijanih priča.
Trojac iz Misurija – John Randall sa svojim prepečenim vokalom i gitarom koja zvuči kao da je prošla kroz pakao i nazad, Andy Rehm koji bubnjeve mlati kao da mu život zavisi od toga, i Kellie Everett koja sa saksofonom udara direktno u mozak – napravili su nešto što nije samo muzika. Ovo je ceo prokleti svemir sa mirisom ulja, dima i starog drveta.
Album počinje "Prologue", kratkim, jezivim uvodom koji zvuči kao izgubljena traka sa nekog okultnog obreda. Onda kreće "The Devil’s Egg" – pesma koja se rola niz brdo kao drvena burad u plamenu. Distortirani rifovi režu vazduh, bubnjevi kucaju kao srce čoveka koji zna da je preterao, a vokal zavija negde između Howlin’ Wolfa i ludog propovednika na LSD-u.
"It's Getting Hard to Be a Kid These Days" pogađa tačno u stomak. To nije balada, to je udarac pesnicom u čeljust. Svet je postao suviše surov čak i za klince, i ovde to nije šapat – to je krik iz zadimljene kafane gde niko nikome ne duguje objašnjenje.
