Oceanator - Nothing's Ever Fine [2022]

Jul 18, 2022

Oceanator

Nothing's Ever Fine

Big Scary Monsters / Polyvinyl / 2022

9.0

Tokom godina, dešavalo se povremeno da vas neki debi album prosto benda ili muzičara prosto oduva snagom, jednostavnošću i čistim i jasnim emocijama, te jedva čekate da dođe sledeći. E, taj sledeći može stvoriti probleme. Više nego jedanput, muzičari, naravno, ne namerno, postave svojim prvim albumom lestvicu prilično visoko, te ako taj drugi album bude tu negde, na istoj visini ili blago ispod, možete biti zadovoljni, jer nije redak slučaj da drugi album potpuno razočara.

Najređe od svega je da drugi album bude još bolji od odličnog prvog i upravo to je postigla Elise Okusami, svojim drugim albumom „Nothing’s Ever Fine“, koja snima i izdaje pod imenom Oceanator.

Prethodne decenije gomila devojaka svomom muzikom preplavila je nezavisnu scenu, što je na momente donelo nešto zanimljivo, da bi se ubrzo pretočilo u gomile mlitave, anemične, patetične muzike, gde ne znate šta više pokušava da vam ogadi život, ljigavi stihovi ili do zla boga dosadna muzika. E tu je stupila Okusami sa svojim prvim albumom „Things I Never Said“ koji je bio pravi dašak osveženja na učmaloj, ženskoj, gitarskoj indie rock sceni. Da budemo iskreni, nije ona baš jedina, tu je recimo i Sarah Tudzen i njeni Illuminati Hotties, ali pored svih Lana Del Rey ili Phoebe Bridgers klonova, devojke sa ovakvom gitarskom muzikom su daleko u manjini.

Treba primetiti da je njen prvi album „Things I Never Said“ doneo kroz stihove, mračnu i post apokaliptičnu atmosferu, upakovanu u gitarsku muziku nošenu duhom 90ih. i nastao je u svetu u kome još nije bilo covida, svih onih protesta širom SAD nakon ubistva Georga Floyda, te na kraju ovog ćelavog ludaka koji je planetu doveo na ivicu propasti zbog svojih bolesnih fantazija, slično poput jednog sličnog ludaka sa brčićima pre nekih 80.godina. „Nothing’s Ever Fine“ dolazi kao savršena nadogradnja tog albuma, jednako mračni stihovi, čiji pesimizam nikako ne reflektuje muzika koja je glasna, žestoka, agresivna i to sve za stepen više nego na prethodnom albumu, što se da osetiti već u uvodnoj instrumentalnoj kompoziciji „Morning“.

Mid tempo „Nightmare Machine“ koja otvara album je veoma plastičan primer dualnosti ovog albuma. Stihovi govore o strahu od svih užasnih stvari koje vas vrebaju u svakodnevnom životu, dok melodija i rifovi su sve, samo ne tmurni, puni toplih i svetlih tonova.

„Summer Rain“ koja je uz samo gitaru i vokal najdelikatnija i najnežnija na albumu,uz stihove „/The storm clouds roll in and bring / The summer rain / Soaked to the skin but I / Can't complain“ deluje umirjuće i gotovo da zrači pritajenu sreću ili bar prikrivenu nadu za budućnost. „Solar Flair“ donosi dinamiku gitarskog zvuka benda Pixies iz 90ih. „The Last Summer“ je aposlutnih hit uz grundži gitare, punk rock energiju i pop melodiju. „Beach Days (Alive Again)“ je u sličnoj atmosferi, letnja, sunčana, gitarska pop pesme. Instrumental „Post-Meridian“ žestoki intermeco izmedju dva poluvremena albuma.

„Stuck“ je opet eho 90ih, finale pesme grmi od distrorzija u tutnjanja bas bubnja i donosi čvršći i snažniji ton , od mnogo toga što se može čuti na aktuelnoj indie rock sceni.

„From The Van“ kreće moćnim rifovima koje očekujemo, recimo od Rage Against The Machine. I pored režećih gitara, prigušenih rifova i žestoke ritam sekcije vokal Elise Okusemi je uvek čist, smiren i melodičan, nikada ni malo agresivan ili glasan.

Melodična punk rock „Bad Brain Daze“ govori o maglovitosti i konfuziji koje donosi depresivni napad, koji se blago pomalja na horizontu. Gotovo veselu atmosferu, koja prati stihove o ovom veoma neprijatnom osećanju začinjuje i odlična solo deonica na saksofonu ska-punk muzičara i multinstrumentaliste Jeffa Rosenstocka.

„Evening“ koja zatvara album je pravi sporogoreći dragulj. Kreće lagano da bi na kraju sve prštalo od distrozija u tutnjanja bubnja.

Elise Okusami stvara muziku koja nije da se opustite, uz nju igrate, ili zaboravite na sve brige. Ona vas tera da budete besni i ljuti, i ujedno svojom energijom i snagom nudi katarzično pročišćenje. I tako treba, jer bes to prirodno emotivno stanje koje nam nameće svet oko nas. Ako ste besni i ljuti možda i mrdnete malo iz svojih čaura i nešto promenite.

Okusami je aposlutno brilijantna u kombinovanju svetla i tame svog unutrašnjeg sveta, „Nothing’s Ever Fine“ je pesimističan, distropijski mračan ali ujedno pun svetla i nade.