Proširenje područja borbe [1994]
Proširenje područja borbe u već poprilično bogatom Uelbekovom književnom opusu ima određeni kultni status. Takav status mu je nadenula čitalačka masa, i u manjoj meri kritičarska francuska elita.
Šta, i kojoj meri ovu relativnu kratku knjigu čini posebnom i drugačijom?
Uelbek nam u fabuli servira činovnika zapošljenog u IT sektoru, koji uspešno svabdeva Ministarstvo poljoprivrede informatičkim softverima. Naizgled, sve to deluje dosadno. Međutim, već prvim stranicama pisac nam pokazuje da nešto ovde uopšte nije u redu...
Pisana devedesetih, ova knjiga i dalje deluje izuzetno moderno i savremeno. Uelbek se služi sredstvima izražavanja i komunikacije sa čitaocima koji se gotovo savršeno uklapaju u vokabular modernih društvenih dešavanja i stremljenja.
Od scene povraćanja i onesvešćivanja na žurci, pa sve do putovanja u ruralne predele na besmislena službena putovanja, Uelbek nam servira čoveka koji će u dobroj meri predstavljati okosnicu i vodilju svih potonjih fabula u kasnijim delima: njegov junak je sociopata, u manjoj, ali ne beznačajnoj meri i psihopata, usamljenik, cinik, destruktivac, samodestruktivac, mizantrop i u izvesnoj meri hedonista, bez nekog značajnijeg sociološkog motiva.
U Proširenju... smrt nam dolazi kao posledica životne nesređenosti i ljudske slabosti. Učestala samoubistva za Uelbeka predstavljaju eskapizam, i on ih ovde maksimalno eksploatiše, gotovo do granice nekog crnohumornog vica. Njegovi junaci i epizodisti ne zahtevaju neko posebno sažaljenje. Uelbek ih tretira kao marionete u nekoj većoj psihološkoj matrici.
Međutim, kako se knjiga bliži svom kraju, tako autor biva sve mračniji i mračniji. Čitanje biva teže, i ono što će činiti okosnicu njegovog masterpisa Elementarne čestice, ovde je savršeno patentirano, a to je ona blaga mučnina i neprijatnost koju osećate kada knjigu položite na policu nakon završetka čitanja, i dugo ostanete zamišljeni nad životom.