Climax [2018]
Gaspar Noa (Gasper Noe) je i dalje jedna od udarnih igla Novog francuskog ekstremnog filma (New French Extremism), što Climax, njegovo ostvarenje koje debitovalo u Kanu 2018. potvrđuje u dobroj meri.
Climax sadrži sve one dobro poznate Noine trejdmarkove i brendove, i možemo ga opušteno podeliti u tri segmenta.
U prologu priče statičan kadar starog televizora, gde sa obe strane vrište naslovi knjiga i filmova na starim kasetama ili dividijima, uvodi nas u formiranje mutlinacionalne i multikulturne plesne grupe, koja bi nakon probanja trebalo da krene na nekakvu turneju.
Kolorit različitih likova je jednak koloritu žanrovske sadržajnosti ponuđenih naslova sa strane: od Kafkine Metamorfoze, preko eseja o Fricu Langu i Luisu Bunjuelu, do raznih opskurnih izdanja koja uključuju Ničea i Zolu. Sa desne strane očekivano nalaze se biseri Noine privatne kolekcije: Žulavski, Kenet Enger, Andaluzijski pas, Arđento, Fasbinderov Querelle, Fulčijev Zombi, i neizbežni Pazolinijev Salo.
Svi oni će na ovaj ili onaj način doživeti omaž kroz Climax.
U drugom segmentu priče nastupa plesno umeće, mahom naturščika angažovanih od strane Noinog tima saradnika. Koreografski, Climax je jedan od najbolje urađenih filmova u poslednje vreme. Zajedno sa fenomenalnim akrobatskim umećem snimatelja Benoe Debija (Benoît Debie), plesne akrobacije i bravuroze su uslikane u jednom jednistvenom neprekidnom kadru, praćene, naravno, minuciozno sadržajnim saundtrekom koji uobličuju Cerrone i M/A/R/R/S.
U trećem segmentu kreće lagana paranoja, koju aktivira supstanca navodno sipana u piće na stolu – sangrija ili nekakav punč. U sveopštem metežu, uz masu svetlosnih efekata, uz non-stop dreku, viku, vrištanje i očaj, muzičku podlogu čine Aphex Twin, Dopplereffekt i Daft Punk.
U finalnoj sekvenci dolazak policije na mesto zločina je sasvim primeren čin i logičan sled događaja.
Ako prihvatate Noine radove zdarvo za gotovo, kao derivate ekstremno nasilnog, ali vizuelno moćnog identiteta, onda Climax jeste sve ono što fanovi ovakvih, uistinu retkih, filmova potražuju.
Međutim, Climax, za razliku od većine Noinih uradaka, zahtevao je podrobniju psihološku analizu i razradu likova. Prosto zbog njihove brojnosti. Prolog samo donekle pruža taj uvid, ali da bi se kreirala uverljiva dramatizacija, koja se ne bi skrivala iza haotičnog dejstva psihoaktivnih supstanca, potrebno je vreme i neophodna je minutaža. To Noa ovog puta nije imao, a sve je to u ranijim radovima imao na pretek, i to je nešto što ga je izdvajalo iz gomile autora šok provenijencije.
Ipak, Climax, uz fantastičan vizuelni i koreografski koncept, i uz neuobičajno manje eksplicitnosti i nasilja za Noine standarde, ima dovoljno kvaliteta da ga nazovemo uspešnijim od njegovog prethodnika Love, i zbog toga zavređuje pažnju i pozitivnu kritiku.
